Kako društvo meri vrednost?

 Ćao svima, 

Setila sam se još jedne društvene dileme oko koje možemo da diskutujemo, i tiče se apsolutno svih nas.

Ni više ni manje nego uloga u društvu i vrednosti. 

Kad nekom napišem poruku, da pitam kako je ta osoba često dobijem povratno pitanje; šta ti treba? Dakle, ako gledamo svet kroz lične potrebe i uslugu za uslugu, gde se na lestvici nalaze osobe sa hendikepom?

Inkluzija bi trebalo da znači da svako bez ikakvih prepreka može da učestvuje u društvu. E sad u teoriji je ona prisutna i ispoštovana, ali u praksi nije tako.

Trolovi: Bend na okupu, slika ekrana

Priznajem da su osobe sa invaliditetom postale vidljivije u filmovima i crtaćima, ali stereotipi i predrasude su još uvek prisutne i ne mogu ni da pretpostavim koliko će još proći dok u Srbiji fizičke i psihičke razlike budu normalne.  Problem koji mi imamo prisutan je u društvu toliko dugo da nisam sigurna koliko su mu dugi koreni.

Ako nam neko ne služi da li je njegova vrednost manja?

Dakle, kada se ljudi obrazuju, od njih se očekuje da svojom fizičkom snagom i znanjem doprineseš društvu. Pitam se samo jesmo li se nekad uopšte posmatrali kao osobe? Hm....

Uglavnom činjenica je da moramo da pronađemo svoju svrhu u životu i na neki način uzvratimo svetu.

Imam utisak da su osobe koje su na neki način razlčite posmatrane kao vazemalci samo zato što su različite. 

Slika: Pinterest

Na primer ovi vanzemaljci u seriji Lilo i Stič, bili su posmatrani sasvim normalno samo zato što su drugim ljudima bili korisni- drugim rečima olakšavali su im život.

U većini slučajeva, osobe sa invalidom su kinematografiji pristne kao biljke(ova trolica na prvoj slici), ogorčene i primer drugima zašto oni treba da budu srećni. 

Ne kažem da su ovi primeri mnogo pogrešni, ali često upadnemo u jamu zato što generalizujemo. Nismo svi isti, ni oblik invalidnosti, niti po karakteru, a ni po onome što odaberemo da radimo. Najveća pedrasuda tu jeste da  koristimo težinu kao meru za teret, u smislu koliko nam je teško da se nosimo sa izazovima, ali ne znači da osobe sa invaliditetom otežavaju i da su nam je potrebno nešto posebno. Sve je u načinu na koji postmatramo život, osobe i stvari. 😉

Postoje samo dve stvari, koje su svima ili barem većini, zajedničke. Emocije i pripadnost. 

Recimo, ja pripadam svojoj porodici, kojoj sam važna i zajednici- gde se većina nas bori za slobodu. Mojoj porodici je neprijatna činjenica da sam ja onemogućena da pripadam tamo gde se osećam srećno. 

Probajmo sad da gledamo svet kao lanac koji zavisi od svakog od nas.  

Ljubav je najjača veza koja može sve da zaštiti i ojača, zar ne?

Ne biste sakrili ili uklonili one koje volite?

Razmislite, 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Zašto je kul biti savršeno nesavršen?

 Ćao svima, 

Zanela sam se čitajući romane o gorštacima i buntovnim damama iz vlastele, ali sam dobila inspriraciju ovaj tekst. 

Neću puno ulaziti previše u svet likova, s obzirom da je bila 1100.godina kad se valjda vodio rat između Škota i Engleza. Ono što je meni privuklo pažnju jeste plan glavne junakinje da spase sestre od udaje, da im pokažu mane, kako ih ne bi odabrali. Osip, da izgledaju ružno i bolesno.

Izgleda da se društvo nije promenilo od 1100. godine, pošto se još uvek plašimo i bežimo od fizičkih različitosti kao od ružnog pačeta.

Problem osećaja inferiornosti i manjka vrednosti 

Slika: iStock

Ružnom pačetu su od rođenja govorili su da nije vredan ljubavi samo zato što je drugačiji od ostalih pačića. 

Prebaciću se na današnjost i uzeti primer osoba sa invaliditetom, jer situacija nije mnogo drugačija.

U Starom zavetu, za osobe sa invaliditetom se smatralo da plaćaju nekakvu kaznu, a ako mene pitate to je prevelik teret za neku osobu, jer bi to značilo da sam ja kriva što sam sad u ovom stanju, a ni ne znam zašto. Tako je i ružno pače bilo krivo jer se rodio drugačiji. Imao je manu i zbog nje se osećao krivim i nigde nije pripadao niti ga je iko želeo u blizini na duže vreme.🙈

Sa druge strane medalje imate one prelepe, u koje se zaljubimo na prvi pogled i zanemarujemo sve fizičke mane, ili kako glase stihove pesme "Neprijatelj", od Magla benda i Nataše Bekvalac- Nisi mi dušu od lepote video.😯

Znači li to da tražmo izgovore da sačuvamo lažnu sliku o nekog ko je fizički lep, kao melem za oči?

Izgleda, mada pre nego što pomislite da ja za sebe smatram da sam ružna, nije tako.

Priznajem da sam sve do nedavno mislila da sam u očima momaka manje vredna od devojaka koje ne zavise ni od koga i koje mogu bolje da obavljaju uloge koje je društvo još pre dva veka namentnulo. Umesto toga imam druge vrednosti; skromnost, odanost pozitivnost, ali to se ne može videti na prvi pogled, pogotovo ako sam rezervisana pred ljudima dok ih bolje upoznam.

To znači da se pre spoznanja kakav je neko vodimo se predrasudama, recimo u mom slučaju da sam jadna ili da je vau kako ja mogu da se nosim sa teretom da budem devojka u kolicima, radim i pišem blog i sve ostalo.

Za moju sposobnost jesu delimično odgovorni moji najmiliji, jer se bezuslovno volimo.

Sećate se sam pomenula kako sam se oduvek previše trudila kako bi pokazala da dovoljno dobro dobra ili dostojna ljubavi i poštovanja drugih, što se završilo povraćanjem i nervozom. Samo zato što sam bila oduvek drugačija.

U poslednje vreme, posmatrala sam svet oko sebe ispod površine i nisam našla mnogo razloga zašto bih bila manje vredna od drugih. I spolja i iznutra. 

Nadam se da ćemo nekad gledati sve s očima razumevanja, da bi u svetu bilo što više pačića?

Kul je biti savršeno nesavršen, zar ne?😇

Uvek uz vas 

Vaša Julijana Aurora 💜

Tolerancija- trpljenje ili prihvatanje?

 Ćao svima, 

Posle Nove godine razmišljala sam o tome kako da unesem neku novinu u tekstove, ali prosto mi nije palo ništa na pamet. Onda su izašle pesme za Evroviziju, među kojima je i numera "Dobro, bolje." Priznaću, kriva sam, zarazna je pesma. A, onda sam se logično zapitala: Zašto mora uvek bolje?
I tako, pošto sam konačno skinula sebi teret da budem bolja, jer vam kroz ove tekstove praktično dajem sebe, a ovo će biti godina jubileja od kad sam uopšte i otvorila blog, ne želim da ga ostavim. Pisaću kad mi se bude pisalo, i kada mi to obaveze dozvole. Ipak potrudiću se da to bude što češće. 😉

Upravo o tome želim da vam pričam jer sam shvatila da sam se uvek trudila da budem prihvaćena, možda i previše sad kad pomislim na to. Ipak, kao osoba sa invaliditetom, nekako sam se osećala prinuđenom da po svaku cenu pripadam i ne budem drugačija. 

Izvor:istokphoto.com

U neku ruku, stvarno sam želela da se družim, primam i pružam ljubav. Tu je bio i pritisak od nekih ljudi, stručnih, da se ja jednostavno uklopim u društvo, u kom je bilo nemoguće uklopiti se jednostavno, jer bi trebalo ponovo da se rodim ovog puta na vreme i bez krvarenja u mozgu. 

I tako sam počela mnogo da razmišljam o samoj reči tolerancija i kako može da dođe do konflikta kad se spoje neznanje i loš kontekst.

Kako glasi definicija tolerancije?

UNESCO je definisao toleranciju 1995. godine i glasi: “Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi."

Ipak koren reči tolerancija potiče od grčke reči tolerare što u bukvalnom preodu znači trpeti. 

Prema Unesku tolerancija  je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. 😇

Dakle, to je poenta cele moje priče. Ono zahteva znaje, međusobnu otvorenost ka razgovoru i razumevanju.

I uprkos činjenici da sam se, nećete verovati, veoma prijatno iznenadila što su mnogi sajtovi obradili toleranciju mnogo bolje nego pre nekoliko godina, takođe sam bila mačice razočarana. 🙉

Zašto,  nema tolerancije, kad se društvo toliko zdalo da ga ispromoviše?

Vratiću se na početak i koren same reči.  👆

Gledaćemo ovo samo fizički i na različitost samo na tren. Samo da mi stignemo do suštine.

Kada se nađete u kolektivu od dvadesetoro dece ili tinejdžera, u kom je obično samo jedna osoba sa invaliditetom. Možda se to primeti golim okom, možda ne. U ovu celu zavrzlamu dodajte činjenicu da vam neko glavni odmah s vrata kaže da bi trebalo međusobno da se prihvatite kako biste mogli normalno da funcionišete. Dakle, neko već ima očekivanje da svi budu dobri i da se ne svađaju zbog različitosti. Nemoguća misija, zar ne?😅

Arhiva bloga

Ono što ja verujem da je greška u većini slučajeva, pristup kojim krećemo. 

Previše govorkanja o prihvatanju ponovo stvara neki pritisak, netrpeljivost sa obe strane, jer drugi možda osećaju da prosto moraju da te na neki način trpe, i razumeju te iz određenih razloga. Druga strana opet oseća nelagodnost jer je neprihvaćena.

Na kraju je i ishod netolerancija, a neko je samo najverovatnije imao najbolju nameru.

Moje najbolje iskustvo je bilo kad sam počela da  volontiram i učestvujem u raznim aktivnostima i bila deo razmih radionica. 

Tada nam niko nije rekao da moramo međusobno da se trpimo. Sami smo rešili da se nađemo na istom mestu, pa smo se tako spontano i prihvatili.

Tolerancija se za mene vremenom rađa, kad ti posle nekoliko sati ili dana bilo šta bude normalno.

Razmislite

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora 💕

Koji je najveći neprijatelj promene?

 Ćao svima, 

Primetila sam da kada pričamo o nekoj osetljivoj temi, objava ima mali broj pregleda, mada pošto će uskoro praznici i Nova godina nam je' iza ćoška', verujem da je vreme za refleksiju i promene.

Već godinama slušam i slažem se da sve manje ima empatije, morala i ljubavi. Živimo brzo, radimo, i gubimo odnose. Plašim se da tako gubimo i sebe. Brena Braun, autorka emisije "Atlas srca", rekla je da su ljudi emotivnija bića,više nego što želimo da priznamo. Doduše, volela bih da budemo i jedno i drugo.

Dakle, ko je najveći neprijatelj promene?

Focussoftware.com

 U proteklih godinu, dve u mom životu desile su se neprijatne stvari, toliko da sam imala utisak da ću da iskočim iz sopstvene kože- zato što nisam imala pojma šta će da se desi,tačnije da li ću biti dovoljno jaka da to nešto prebrodim. Znači u pitanju je strah.

Iskrena da budem, uvek mi bude lakše da nekom kažem šta me mući, ali da bih se otvorila za to je potrebna spremnost da budem ranjiva,

Kakve sad to veze ima, pitate se?

Za promenu je takođe potrebna ranjivost, zato što onda izlazimo iz famozne zone komfora, gde smo bezbedni i sigurni. Ja sad neću pričati o načinina promene i nekih trikova kako da se promenimo- ima dovoljno psihologa, nego da se mi vratimo na temu.

Evo daću jedan primer koji može da objasni sliku, neprijatelja promene i zašto bismo trebali da porazmislimo o empatiji.

Prihvatanje osoba sa invaliditetom jeste jedna osetljiva tema u čijoj srži jeste strah. 

To kažem jer osećam da se ljudi plaše da će se položaj i uloge izmeniti, kao što se desilo pre dva veka kad su se žene borile na pravo glasa. Predrasude su prisutne u društvu iz istog razloga- ranjivosti. 

 

Kad se desi promena, više nikad stvari nisu iste. 

 

E sad tu imamo upravo gubitak konekcije. Populacija koja nema ni jedan oblik invalidnosti se boji jer ne zna zasigurno šta mi, koji se trenutno gledamo kao manjina, želimo. 

 Kad kažem ne zna zasigurno,  onda se susrećemo sa pretpostavkama, što je neka eventualna slika koja može biti istinita a i ne mora.

 

Ipak, na slici imamo dve ruke, što znači da i mi treba da spustimo gard.😉

 

Desilo mi se da  sam burno odreagovala, tačnije pretostavila sam da  kad se pokrenula tema specijalizovano obrazovanje, krenula sam da objašnjavam ono što je ustvari taj tim želeo da kaže i ovim putem im se izvinjavam još jednom. 

Poenta?

Za promenu treba svi da ostavimo svoje predrasude, navike i da se aktivno slušamo, da pokušamo da se stavimo na mesto onog drugog. 💕

Dakle, za sam kraj htela bih da postavim svima pitanje:Imamo li hrabrosti da menjamo stvari?

Razmislite nekim delom podsvesti i uživajte sa voljenim osobama u ovoj prazičnoj euforiji! 🌲

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora 💞

 

 

 

 

VLOG: Obeležavanje međunarodnog dana osoba sa invaliditetom

 Ćao svima, 

Danas je pred vama vlog koji deli utiske i deo atmosfere sa projekta "Igrom preko predrasuda!", kojim smo obeležili 3. decembar Međunarodni dan osoba sa invaliditetom.

 

Ukoliko želite bacite oko na tekst koji sam pisala za Bečejske dane, gde je i Bojan Biga izneo svoje mišljenje o položaju osoba sa invaliditetom i uzrečice osoba sa posebnim potrebama. 

Koluma u novinama: https://becejskidani.co.rs/odrzana-radionica-povodom-medjunarodnog-dana-osoba-sa-invaliditetom/?fbclid=IwAR1AiOKRM8nmGEs1L-gp4gG6GmGGMcrpNhVZ4qyTx2LT5Kt6D-qPqxHg3Bg

Sa filozofiranjem nastavljamo sledeće nedelje,

 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora

Koliko je teško reći izvini?

 Ćao svima, 

Ne tako davno,za Bečejske dane kao kolumnista pisala sam o izvinjenjima i kakva su to izvinjenja. Nažalost, situacija je poprilično ista.

Izvor: Tenor.com

 

Jedini problem koji tu vidim jeste da umesto da učimo na greškama, većina ljudi odbija da prizna svoju grešku.

Zašto je to problem?

Svi smo svesni da je nivo empatije iz godine u godinu sve manji, a egoista sve više.  Razlog zašto je to tako ima veze sa našim лičnim rastom i razvоjеm, kao i predrasudama kojih umesto da ih je sve manje njih je više i više,

 Čini mi se da većina ljudi danas smatra da će biti manje vredna ako prihvati da nije u pravu, i slepo traži odgovore koji će se složiti sa tim mišljenjem ili ponašanjem.

- A izvini je izgleda najteža reč?- stihovi su istoimene pesme Eltona Džona, i apsolutno se slažem, ali kada su u pitanju iskrena izvinjenja, Danas su izvinjenja počela da se iskazuju kao saučešća, koja su u velikoj većini slučajeva neiskrena.

Zvanično smo punoletna i odrasla osoba sa osamnaest godina, ali zaboga zar se tu zaustavlja sve?Ne govorimo li hiljadu puta na greškama se uči?

 

Jesu li greške toliko strašne?

 

 Izgleda da se izvinjenja vrlo često poistovećuju sa slabošću, pošto se izvinjavamo kada osećamo ranjivim (povredimo ili pogrešimo), a ni jedno ni drugo nije u trendu...

Izvor:sticker-collection.com

Verujte mi kad kažem da sam više naučila i sazrela u ovih godinu ipo dana od kad ne idem u srednju školu. Tada kad me je najviše bolelo, padala sam i grešila milion puta. Bezbroj puta mi je prolazilo kroz glavu da ostavim ono što sam otpočinjala i bilo mi je žao što su roditelji morali da me vide skrhkanu na komade, jer je sav moj komfor nestao. Izvinila sam se mami i ona je to razumela.

 

 Šta ja tačno hoću da kažem?

 

Kada pogrešimo, vrlo često, barem ja mogu to da kažem za sebe, trudimo se da popravimo nešto. Izvinjenjem rastemo kao osoba, jer stavljamo nekog drugog na prvo mesto. Razmatramo kako bi smo možda mogli drugačije.

 

Izvor: Tenor,com

Ovogodišnja događanja u Srbiji pokazala su da pokajanja skoro i da nema, a plašim se da ako ne odreagujemo na vreme, biće kasno da išta menjamo. 

Verujem da slomnjeno srce može da voli jače kad se rane zaleče, ali ljubav treba da ih ušije.(Stitch je dobra metafora i lekcija za ovo, zar ne?😅)

Razmislite, kakav će svet biti bez ljubavi? Brinete li, kao ja gde kako će živeti nove generacije pa i mi sami, ako nešto ne učinimo?

Razmislite.😉

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora

 

Kako izgleda proces procene radne sposonosti osoba sa invaliditetom?

 Ćao svima, 

Danas nećemo filozofirati, ovaj tekst će biti čisto informativan, s obzirom da sam nedavno prošla ceo proces procene radne sposobnosti i na internetu nije bilo puno informacija vezano za to, nadam se da će mnogima služiti.

Samo da naglasim da ovako stoje stvari za opštinu Bečej, pa ću za svaki slučaj ostaviti link udrženja koji se bave temama zaposlenja osoba sa invaliditetom, gde možete dobiti detaljnije informacije.

Centar za zapošljavanje/ Biro

Kao i svako drugi, prva stanica bila nam je Centar za zapošljavanje, kako biste tamo rekli da želite da se zaposlite. Niko nam to ne može zabraniti, ali ova procena se radi kako bi komisija Centra za zapošljavanje mogla da odredi u kom polju bi mogli da tražimo posao. U mom slučaju, zaključeno mi je da mogu da radim kancelrijski posao. 

Ipak, kako bismo stigli do ovog finalnog koraka, treba posetiti puno ustanova. Dakle, u Centru za zapošljavanje dobićete papir gde će službenik zaokružiti koja sve dokumenta( mišljenja specijalista i obrazac1) treba da skupite kako bi slučaj bio poslat komisiji.

Arhiva bloga

 

Dokumentacija

Kao što sam već rekla, na papiru koji dobijete na birou biće zaokružena lista specijalista kojima treba da kažete da vam je potrebno njihovo mišljenje zbog procene radne sposobnosti,

Prva vrata koja smo mi morali da pokucamo bila su od doktora opšte prakse kako bi upšte mogli da zakažu termin kod specjalista. 

Što se mog slučaja tiče, avantura je trajala oko pola godine, tako da znate da vam je potrebno strpljenje.

Prvi termin koji smo dobili bio je kod fizijatra, koji je napisao svoje mišljenje. U Bečeju je to Jodna banja, za druge gradove nisam sigurna, to morate proveriti u slučaju da živite u drugoj opštini.

Pošto u Bečeju nema kliničkog psihologa( a ne dozvoljavaju mišljenja privatnog psihologa) ja sam išla u Klinički centar Vojvodine. Psiholog će postaviti pitanja sa upitnika, tako da ništa strašno. Imaju lift, ne brinite,😊

 

Kad zavšite sa specijalistima, ponovo odlazite kod doktora opšte prakse, kako bi vam doktror/ka popunio/la Obrazac 1. Za to treba da odradite analizu krvi i mokraće, i meriće vam pritisak i težinu,

 

Podnošenje zahteva

 

Sa svim ovim informacijama vraćate se u Centar za zapošljavanje kako bi oni podneli zahtev za komisiju, koja se nalazi u Ulici Narodnog fronta 80 u Novom Sadu, a komisija zaseda od 14.30, tako da ćete možda čekati. Poziv ćete dobiti na mobilni, i tamo će vam sve lepo objasniti.

 

Posao

Pitanje koje brine većinu, koji su korisnici tuđe nege i pomoći jeste da li će biti ukinuta? - Ne.

Jedina stvar koja se menja jeste da ćete morati da se prebacite na PIO fond kako bi mogli da idete u penziju i imate staž. Postoji mogućnost prekida isplate,odnosno pauze ako se ide ponovo na komisiju, ali pošto nisam sigurna još, kad se zaposlim napisaću vam i tu informaciju.

Za više informacija, možete pitati udruženja na liknu koji cu ostaviti ispod.

https://fmi.rs/fmi-i-caritas-srbije-otvorili-karijerne-centre-za-osobe-sa-invaliditetom/

 

Uvek uz vas, 

Julijana Aurora

Zašto je osećajnost i nežnost potrebna društvu?

 Ćao svima,

Znate da imam mlađu sestru, a još malo pa će nam se brat pridružiti. Zahvaljući tome što sam starija sestra imam dobar povod i izgovor da gledam crtane filmove (mada ako se neko seća dok su projekcije bile puštane na svim frekvencijama, prepručuju se svim uzrastima 😅)

Konstantno pričamo o tome da je empatija gotovo iščezla u društvu. Hrabrim nazivamo one koji se otvore i kažu šta im leži na duši, a s moje tačke gledišta to i nije daleko od istine.

I tako smo nas dve gledale crtani, u kom je glavna junakinja pokušala da spase svoju porodicu, koja je bila iznad svega, pa čak i nje. Ono što se meni nimalo ne sviđa, nije crtani sam po sebi, već komentar ispod.

Svetu nisu potrebne osobe kao što je ona: tačno ili ne?

Slika: Alamy

Shvatam da nas emocije čine ranjivim, ali to ne mora da znaći da nas uvek čini slabim. Duži vremenski period(pogotovo kad sam bila anksiozna), mislila sam da bi trebalo da budem ravnodušna na skoro sve stvari koje se dešavaju u mom okruženju i unutar mene. Greška.

Prihvatanje je za mene bio prvi korak. Toliko sam želela da se ne plašim, da sam samo činila da se osećam lošije. Emocije nas čine drugačijim. Da nema bola, kako bismo svi mi mogli da budemo ponosni zato što smo pobedili jednu borbu?

Arhiva bloga

Rekla sam sebi da sam emotivna i da je to u redu. Sasvim. 

Emocije su mi pomogle da još kao dete shvatim zašto me druga deca gledala u čudu, zašto su mi govorili ružne reči iako ih možda u tim momentima nisam zaslužila. 

Zašto je razgovor i prihvatanje ključ svega?

Kada govorimo o osobama sa invaliditetom, uvek se pominju emocije i posebne potrebe. Ipak, često smo u stanju da zaboravimo činjenicu krucijalne važnosti. O, da koristim ovu reč ne da bih pametovala, već da bih istakla ono što verujem da je bitno.

I mi smo osobe, koje bi trebalo da prođu sistem obrazovanja, upoznamo prijatelje, pronađemo svoju svrhu, obavimo fiziološke potrebe, pronađemo ljubav, budemo nesigurni i povređeni. 👍

Šta je onda tu posebno?

Ništa. Svi mi radimo neke stvari različito.

 

E, pa kad prihvatimo da smo na neki način isti, a opet različiti možemo da krenemo u akciju.😎

Razumevanje i reagovanje.

 

Jedan primer su vam rampe, osobama koje koriste kolica su potrebne, kao što je slepima potreban put kako bi mogli neometeno da se kreću. I sami biste želeli da ih imate, ukoliko bi vam bila potrebna, zar ne?

Šta kažete, da li je nežnost toliko strašna?

Razmislite.😇

Uvek uz Vas, 

Vaša Julijana Aurora

 

 

Koliko igra reči utiče na moj stil života?

 Ćao svima, 

Čini mi se da su negacije, i određene potrebe postale itekako veliki pritisak, s kojim nije lepo živeti?

Kao osoba sa invaliditetom suočavam se sa mnoštvom izazova, zbog kojih većina ljudi misli da je moj život težak i da se iza mog osmeha krije ogromana bol.

 

Slika: Alamy

 

Sećate se šta je rekla psihološkinja Olivera Bukinac po tom pitanju? Podsetiću vas...😇

"Sreća je povezana sa određenim načinom razmišljanja. Nju više cene oni koji trebaju malo da se potrude. Pre svega, imali su mnoštvo iskustava koja su ih bacala na dno, otežavala svakodnevnicu, stvarala prepreke."

Koliko puta san čula negaciju u životu?

Ja ne mogu da hodam, da trčim, da putujem samostalno, ne mogu prosto ni da živim svoj život bez pomoći, to je činjenica.

Takođe, shvatam da je mnogima žao ovih nepromenljivih činjenica u mom životu, ali sa tim sam naučila da se nosim.

To NE, zadalo mi je mnoštvo neverovatnih izazova, koje bez mojih najmilijih ni ne bih tako trijumfalno pobedila. Što reče jedna moja poznanica i gošća na blogu, oni su veći borci od nas.

Međutim, kad se u životu desi nekakva situacija, bio to invaliditet ili ne predstavlja određen teret, ili barem to izgleda.

Evo jednog pitanja. kako možemo mi da izmerimo nešto što nema fizičku masu?  😕

Zar težinu ili kilažu nema voće, povrće, brašno. pa i ljudsko telo?

 

Znate li koliko puta sam mislila da je to nešto najgore što mi se desilo? - Mnogo puta!

 

Ipak, i taj neprijatan trenutak, postao je samo to. Loša epizoda u mom životu, koja kad prođe ne izgleda baš toliko loše.

 

Kako to da se ja i dalje smejem?

 

Lako je. Želim i ja da ti momenti što pre prođu, mada ne mogu nekad ni ja da utičem kompletno na to. Imam samo jednu opciju koja mi preostaje. 

 

Fokus. 

 

Svakodnevno pokušavam da pronađem drugi ugao.  Celokupnu sliku koju mi trenutni šok možda ne dozvoljava da spazim. 

 Tada se dešava promena fokusa.

 

Mislim da ponekad možemo da postanemo preokupirani onim što smo mi želeli umesto onog šta imamo pred sobom.

Slika: Clipart cartoon

 

 

S vremena na vreme, volim da postavim sebi nekoliko pitanja:

Šta da radim? Šta mogu da uradim?

Kod mene se često dešava da se vratim na te loše epizode, da se podestim da sam uspela jednom, i onda pokušam ponovo. Sam pokušaj je korak dalje, a uvek kažemo da je prvi korak najteži. 

Uvek imamo izbor, na nama je samo da ga odaberemo( onaj koji nam je najbliži) i nosimo se s tim, zar ne?

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora

Trik pitanje: Biti autentičan ili savršen u društvu?

 Ćao svima, 

Od kad znam za sebe, bila sam drugačija od ostalih osoba zbog jedne neizbežnje činjenice, Ja sam oduvek bila osoba sa invaliditetom u kolektivu običnih osoba.

Možda vam ovo zvuči malo melodramatično, ali bih volela da me žalite.

Bacite pogled na sliku ispod.

 

Haver Srbija

Većinu svog detinjstva, od kad sam krenula u osnovnu školu, slušala sam od drugih ljudi kako bih ja trebalo da se prilagodim svom razredu, društvu u kom se nalazim. Njih je bilo 27, a ja sam bila jedna.

 

Prilagođavanje u većini slučajeva znači preživljavanje, kao u čoporu. To nije loša stvar. Problem je negde drugde, i nema nikakve veze sa preživjavanjem. 

Današnje društvo propagira kako  treba prihvatiti različitosti, kako treba biti svoj.  Autentičan.

Kažu da je autentičnost približna sreći, a onda se opet provlače statističke cifre, koje govore da postoje sve više ljudi koji imaju anksiozne i panične napade, sve više ljudi ima depresiju, nedostaje empatije i kreativnosti...

 

 Šta onda nije u redu?

Pre neki dan listam društvene mreže i naletim na polemiku u komentarima u vezi činjenice da u jednoj bečejskoj školi (ako mene pitate ne samo jednoj školi, već i više državnih ustanova), nedostaju primerene rampe kako bi jedna osoba sa invaliditetom mogla da neometano pohađa nastavu, Ne želim da se provlače imena i razlozi, jer ne bi trebalo uopšte da bude u pitanju samo jedna osoba, nego da rampe budu jedna sasvim normalna stvar. Niko ko ima bilo koji oblik  invaliditeta ne bi trebalo da oseća krivicu zato što nije ista kao svi, jer po mišljenju nekih ostatak dece u razredu ispašta.

Tako su govorili i pre par godina meni. Kući sam se vraćala sa tolikim osećajem neprijatnosti i stresa, da jednostavno nisam priželjkivala školu.

Ko je autentičan u društvu?

Nalov teksta na Originalmagacinu kaže, živi svoje autentično ja, 

-Autentično je nešto što je izvorno a najčešći sinonim za autentičnost je originalnost. - glasi njihova definicija.

Originalmagazin.com

Da se ja pitam, originalan je neko ko nema kopiju. Istina je svi ličimo, a opet nismo isti. Ipak želimo jedne druge da iskopiramo. 

Neki kažu; sestra je krenula tvojim stopama. Uporno se trudim da odgovorim ljude od postavljanja tereta na leđa šestogodišnjeg deteta.

Deca samo žele, kao i svi mi da budu prihvaćeni. Dakle?

 

Biti autentičan ili savršen u društvu?

 

Sve više mi se čini da se mi ljudi jednostavno plašimo da nas zbog naših različitosti ne prihvate, pa sebi stavljamo pritisak da ni slućajno ne bismo načinili pogrešan korak i bili mi. Jednostavno, mi.

Zašto težimo ka tome da budemo savršeni, kad savršenog i bezgrešnog nema?

 

Večito kad odem na neku radionicu, predavanje i slično, i odmah se po dolasku dogovaramo da nema glupih pitanja, što je pomalo apsurdno.

 Smatram da ne treba da budemo hodajuća enciklopedija koja sve zna i ništa joj nije nejasno. Zašto onda upormo govorimo da se na greškama uči, ako ne smemo da grešimo? 🙆

 

Znači li to da ne želimo da učimo?

Zašto odmah na prvu loptu krećemo i posmatramo različitosti u negativnom slislu?

 

Jeste, sličnosti nas privlače, ali isto tako i različitosti. Kada govorim o svojoj porodici vidim tim bilo kog sporta ili oblasti. Isto to mogu da kažem za bliske ljude oko sebe.

 

Biti svestan nečijih vrlina i mana je plus. Zajedno možemo jedni drugima da olakšamo svakodnevnicu i uživamo u savršenoj nesarvršenosti.

Samo što volimo da komplikujemo, da li se slažete?😅

 

Uvek uz  vas, 

Vaša Julijana Aurora💜