Ćao svima,
Dugo me nije bilo!
Znam, znam obećala sam makar jedan tekst mesečno, a ni to nisam bila u stanju da ispoštujem...
Zato ne vidim boji dan od ovog, na dan kad sam pre dve godine otvorila blog da će biti više objava. OBEĆAVAM!
Usput, ima nešto novo na blogu. Jeste primetili?
Ako ste se pitali zašto me dugo nije bilo, ukratko ću vam ispričati.
Na prvo mesto naravno bez dugog premišljanja moram da stavim maturske ispite i matursku šetnju.
Kako posle gimnazije sledi dalje obrazovanje, recimo da sam imala epizodu: NE MOGU JA OVO! 🙅
Dakle, šta se desilo?
U planu mi je bilo da upišem fakultet u Novom Sadu, na odseku žurnalistike. Ipak to se neće desiti.
Verujem da se svako ko se nalazio u mojoj situaciji prolazi jednu epizodu NE MOGU.
Ne mogu na fakultet, i šta sad da radim?
Pa, budimo iskreni prvo što svi radimo, a ja nisam izuzetak jeste da PANIČIMOOOO!
Panika sa sobom donosi stres, glavobolju, u mom slučaju čak i panični napad.
U jednom trenutku, mama i ja smo pričale o tome kako su mi drugi svojevremeno pričali da neću uspeti da upišem srednju školu.
Prva godina u Gimaziji
Ipak sam je upisala završila odličnim uspehom, iako mnogi nisu verovali u to da ću ja uspeti.
To je bila jedna od mojih pobeda.
Velika matura- slikala Dijana Peter
Kakve to veze ima sa našom temom, pitate se?
E, pa ja vam kažem da to itekako ima veze!
Bilo da ste osoba sa invaliditetom ili ne- život nam se više puta preokrene.
Neko je od vas koji čitate saznao da više neće biti isto.
Mnooogo stvari u životu se menjaju, bez da mi to primetimo. Takve stvari prosto i prihvatimo bez panike.
Da sad pogledam unazad, četiri pet godina, dosta toga nije isto.
Imala sam sreće, jer su se baš u to vreme pojavile radionice osnaživanja Nataše Džigurski( hvala Nataša), gde sam upravo naučila kako da gledam sve svoje uspehe- umesto onog što ne mogu da ostvarim.
Ali, najveća pobeda jeste pobediti strahove, prebroditi to NE.
Da, neću ići na fakultet, ali ću zato završiti kurs. Već sam krenula na kurs pisanja projekta, a od jeseni idem i u novinarsku školu.
Zašto bismo se mučili onim što nije u našoj moći?
Na primer, pravila fakulteta UOPŠTE ne zavisi od mene, ali sam pustila da ta nemoć ima uticaj na mene( čak do te mere da imam panične napade)
Osvrnula sam se oko sebe, i razmislila šta je to što mogu da uradim a da se ja i svi oko mene osete bolje.
Razmislite, kako se drugi osećaju u trenutku kada krenete da očajavate, i paničite(kao ja 😅)
Kako to utiče i na vas same?
Samo razmislite.
Ja sam zadovoljna sa odlukom, a svi oko mene su ponosni!
Kakav preokret kad je NE pobeglo, zar ne?
Možda i vi možete da napravite preokret!
Ja sam se raspričala, a vi sad donesite zaključak.
Uvek uz vas,
Vaša Aurora
