Norme društva se menjaju

 Ćao svima, 

Praznici se bliže , i kao što znate , imam mlađu sestricu , kojoj se  naravno sviđaju lutke . 

U toj potrazi , naletela sam na vrlo interesantnu liniju lutka koju je Mattel izbacio prošle godine.

Radi se o liniji "Fashionistas 2019", gde lutke imaju invalidska kolica , ili protezu .

Moram da priznam , mnogo sam se iznenadila kad sam videla da i lutke danas mogu da imaju invaliditet.

Svi bi smo odabrali da možemo da budemo kao većina , u to sam sigurna,ali ne možemo.

Okolnosti su takve , i jednostavno treba to da prihvatimo.

Da , možda ne mogu da uđem u neke lokale sa kolicima , ali bez njih ne bih mogla nigde da idem .

Kolica su tu da mi pomognu da odem do centra grada, da se prošetam , ali ne čine suštinu moje duše.

Isto tako proteze , možda zamenjuju deo tela , ali omogućavaju ljudima koji ih koriste , da nastave i da se ne osvrću nazad.

Pomagala nas ne čine čudovištima , jer smo kad zatvorite oči , i vidite osobu izunutra , sasvim jednaki. 😊

Smejemo se , plačemo , ljutimo se , oprostimo , .... Osećanja su tu.

Možemo da upotpunimo neku osobu i pomognemo , jer imamo srce..

Zato mi je drago što ove lutke postoje , jer će deca konačno moći da se igraju sa lutkama kao što su oni , i nadam se da će sa ovim stereotipi malo da se smanje , jer će i osobe bez invaliditeta moći sa njima da se igraju i moći će da nas prihate lakše , jer to onda neće biti toliko čudno.

Ništa nećemo postići time što ćemo se sakriti od tuđih pogleda, samo ćemo davati povod da se misli da su predrasude i stereotipi o osobama sa invaliditetom tačne jer ako nas upoznaju drugačije će misliti.

Ponekad neko pitanje može da nas povredi , ali znate zašto su dobri?

Tu su da se odgovore i promene tuđe mišljenje , a tako menjamo i ove norme , koje čine deo naših života.

Da ja nisam otvorila blog , možda ne bih upoznala neke ljude , koje zahvaljući blogu poznajem .

Možda se ne bih osećala jače. 

Zato je svaka priča tu da ostavi trag u životima drugih ljudi , i postane nešto čega možemo da se ponosimo.

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💓

Nešto dobijamo , nešto gubimo , ali smo jednako bitni igrači

 Ćao svima , 

Nadam se da ste uživali u zagonetkama koje sam vam postavljala , vidim da sam malo teže potrudiću se da nađem lakše , jer ste vi razlog zašto ovaj blog nastavlja da funkcioniše . Hvala vam na lepim komentarima vezanim za prošli post , drago mi je da ste uživali u našim zajedničkim momentima , kao što sam ja dok sam ih pisala

Dok sam tražila materijal za "Praznični specijal", post koji ću objaviti oko praznika , naletela sam na  jedan zanimljivi klip .

Sigurna sam da smo svi gledali " Decu špijune", kad smo bili mlađi .

Jeste gledali?

Ono što sam tada primetila kad sam pogledala video , jeste ovaj deo gde glavni lik  bira svog  dedu , da mu pomoge.

Dakle stvar je u tome da je deda ostao u kolicima , i kada bi mu se vratila snaga nazad , bio bi dva put jači od "normalne" osobe. 

Znate na šta mislim ?

Možemo da izgubimo pokretnost , nogu , ruku , postoje i slepe osobe , ali svi imaju poseban dar.

Ljudi , koji nažalost ne mogu da pomeraju nogu ili je jedan ili oba donja eksrtimiteta amputrana , oni će imati veću snagu u rukama i ramenom pojasu , isto tako će biti sa osobama bez funcionalnosti gornjih eskremiteta. Njihove noge , biće jače , jer su kao Devojka sa krilima naučili kako da sve obavljaju nogama. 

Da , možda su osobe koje su izgubile vid ,slepe , ali imaju razvijen dodir više nego kao mi koji smo sve navikli da gledamo.

Ja prva ne bih znala da pročitam Brajevo pismo , ne mogu ni da pretpostavim koje slovo predstavlja svaki znak .

Isto tako gluvonemi mogu da pokažu njihove znake u roku od sekunde dok bi meni bila potrebna čitava večnost , da prvo naučim šta koji znak predstavlja , a tek onda da naučim sa tolikom lakoćom da ih pokažem.

Zato postoje timovi za bilo koji projekat , kako bi svako odradio deo , u čemu je vešt, da bi posao bio što bolje odrađen . 

Na mestu gde bih se ja zaglavia , neko bi mi sa svojim viđenjem i veštinama odglavio i zato je svako važan i jedinstven . 

Da bi smo uspeli da napravimo lanac , koji će funkcionisati samo ako radimo zajedno u timu .

jedan je sam, mora sve da obavi dvoje rade malo bolje a troje još bolje, možemo tako do beskonačnosti....

To je razlog zašto treba da radimo zajedno , jer ako izgubimo jednog igrača , gubimo oslonac i možemo da izgubimo.

Posebni smo , jer postoji samo jedno ja.😉

Uvek uz vas , 

Vaša Aurora💕

Svetski dan osoba sa invaliditetom - posvećeno Mini Filipović

 Ćao svima, 

Kao što možete da vidite u naslovu , danas je svetski dan osoba sa invaliditetom , i želela sam da ga obeležim na jedan veoma poseban način , da ga posvetim prijateljici Mini Filipović.

Mina  ima cerebralnu paralizu kao i ja , i takođe je jedan veliki borac !💪

Prvo sećanje koje imam iz instituta (bolnice) , jeste kako smo se Minica i ja  upoznale , i ulepšavale jedna drugoj dan . Tačno se sećam da je gledala "Nodija" i ponudila mi da joj se pridružim . Tradicija gledanja filmova se nastavila , mada se  krug osoba koji gledaju , proširio ,ne znam kako da opišem moj odnos sa Minom i njenom mamom , koje obožavam , sa kojima se još uvek čujem , i prosto mi je lepo da se prisetim nekih ludih stvari , koje smo tamo proživele .

Mina uskoro mora da ide u Rusiju kako bi tamo primila terapiju, i zato želim malo da se vratim u prošlost , i opustim drugarice,za to služe sećanja.

• "Pera Ždera"

Definitivno sam morala da stavim to kao prvu stavku , zato što je sretanje tamo neizbežno , i Minino omiljeno mesto, naravno, mada  nismo išli uvek sami , obično bi se pokupila cela ekipa , i otišli bi smo svi zajedno .

Nije ni to uvek bio slučaj , ponekad bi me Mina i njena mama posetile  ukoliko bi imale neka posla u Novom Sadu, pa bi moj monotoni dan ispunile smehom i promenile bi ga svojim dolaskom .

•  Sobe

Igrom slučaja nekako se  naša ekipa  uvek pronađe , i pravimo šou u bolnici , ali ako nećemo mi , ko će ?😂 I ako uglavnom imamo vežbe po ceo dan , nekako uvek pronađemo način da se zabavimo i uživamo koliko je to moguće . A  znate šta je najbolje? Skoro uvek smo u istoj sobi , kako bi smo podržavali jedni druge u teškim situacijama.

Ja sam joj pružala ljubav i bila tu kad joj je bilo teško , a kad je meni to bilo potrebno , znala sam da će uvek biti tu i nasmejati me , zato je toliko i volim , zato što smo na neki način postali kao jedna velika porodica , i ne samo Mina i ja , nego i ostali momci , sa kojima sam takođe bliska , ali neću da ih pominjem zbog njihove  privatnosti , ali će oni znati kad pročitaju na koga mislim , jer smo se zajedno zaista smejali do suza , i to nikada neću to zaboraviti ! Hvala vam što činite deo mog života !

Ko bi rekao da bi nas vežbe tako spojile ? 

• Bioskop može da počne !

Kao što sam rekla , okupljali bi smo se da gledamo neki crtani zajedno , jer verujte mi kad ste 3-4 nedelje tamo zatvoreni , bilo šta je dobrodošlo.  A kad vam kažem bioskop, stvarmo to mislim , tako bi smo se ređali , kao da smo u bioskopu , otvorili grickalice i gledali šta je na repertoaru tog dana . 😂

Ponekad bi nas bilo toliko puno da smo uzimali stolice iz boravka kako bi smo se rasporedili da tako da svako može da vidi.

Mina , držim ti palčeve da sve prođe dobro , i jedva čekam da se ponovo vidimo ( najbolje  bi bilo da se vidimo svi na gomili) , naravno kad sve ovo prođe , jer mislim da zaslužujemo da se na dugo i na široko ispričamo , jer smo odrasli zajedno, kao sestre i braća. Da možda smo se čačkalli i međusobno šalili , i ako je to sve bilo iz dobre namere , da bi smo jedno drugom izmamili osmeh . 😍😘😘😘

Ovo je  jedna naša šetnja

Moja prva poseta Novom Bečeju , koji naravno nije mogao da prođe bez moje Mine!

Nas dve smo dokaz da neka prijateljstva nemaju kraja , i iskreno ne znam kako bi preživela tamo bez svojih prijatelja.😊

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💜