Ćao svima,
Danas, trećeg decembra, se širom sveta obeležava međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Prošle godine kada se obeležavao ovaj datum u Kancelariji za mlade mislim da je nešto ostalo nedorečeno.
Ivana Ćurčić, koja je tada bila da sluša, danas će zajedno sa mnom pokušati da objasni da li je mnogo teže naći svetlost u tunelu, kada u jednom izgubiš uobičajeni način života.
Moja današnja gošća i prijateljica je pre deset godina saznala da ima tumor na kičmi, i tada je za nju zaista počeo novi život.
Blizu bolnice gde sam operisana postoji jedno igralište i tereni i tamo smo išli za vreme posete kad su dolazili moji roditelji, brat i prijatelji da me vide. Tamo sam proslavila 22. rođendan. Sunčan oktobar i novembar, a meni baš i nije bilo sunce. Moj brat je stalno forsirao da sama upravljam kolicima, išao pored mene i navijao "Hajdee, možeš ti to Živkice" i dan danas u šali mi kaže da neću dalje od zemlje ako padnem😂 bilo mi je teško da okrećem točkove i da se dogovorim sama sa sobom kako da skrenem, jer sam u tom periodu učila da sedim, vežbala balans, bila bez snage, bilo mi je teško da podignem čašu vode.
Za moju priču znate. Rođena sam ranije i nikad nisam morala da patim za nekim hajde da tako kažem prethodnim životom. Otkad znam za sebe suočavala sam se sa raznim izazovima u životu, a ipak obe delimo neka iskustva i ista mišljenja.
Pustiću Ivanu da kaže poentu, i da odgovor na pitanje da li je teže naći svetlost na kraju tunela ukoliko smo osobe sa invaliditetom, da vidite da delimo isto mišljenje.
Nije samo nama teško, svima je. Svakom svoja muka najteža, samo se naša vidi odmah i onda bez potrebe slede neki glupavi i sažaljivi pogledi i komentari. A nema potrebe, meni sa mnom sve super zabava, hahaha. Naučiš da živiš malo drugačije, navikneš se da neke stvari radiš drugačije i postanu ti normalne i isto tako naučiš i prihvatiš da neke stvari više nečeš nikad moći i to je u redu. Pa, uvek možeš da sanjaš kako trčiš i penješ se na stepenice, to se meni često dešava.
Upravo to. Mi nismo imali izbor, desilo se tako i nemam magični štapić da izmenim i promenim svoj život. Kao što ti Ivana kažeš imamo pravo da maštamo, ali smo navikli da neke stvari radimo drugačije.
Ja da vas pitam samo, da li svako radi sve stvari na isti način? Zašto onda čujem, od osoba koji nemaju ni jedan oblik invaliditeta, da je život 'sranje'?
Mislim da je ključ u svemu da ne mislimo koliko je to nešto teško, nego izazovno.
Razmislite. Nas dve smo dovoljno rekle.
Vaša Aurora
