Ćao svima,
Ne tako davno,za Bečejske dane kao kolumnista pisala sam o izvinjenjima i kakva su to izvinjenja. Nažalost, situacija je poprilično ista.
 |
| Izvor: Tenor.com |
Jedini problem koji tu vidim jeste da umesto da učimo na greškama, većina ljudi odbija da prizna svoju grešku.
Zašto je to problem?
Svi smo svesni da je nivo empatije iz godine u godinu sve manji, a egoista sve više. Razlog zašto je to tako ima veze sa našim лičnim rastom i razvоjеm, kao i predrasudama kojih umesto da ih je sve manje njih je više i više,
Čini mi se da većina ljudi danas smatra da će biti manje vredna ako prihvati da nije u pravu, i slepo traži odgovore koji će se složiti sa tim mišljenjem ili ponašanjem.
- A izvini je izgleda najteža reč?- stihovi su istoimene pesme Eltona Džona, i apsolutno se slažem, ali kada su u pitanju iskrena izvinjenja, Danas su izvinjenja počela da se iskazuju kao saučešća, koja su u velikoj većini slučajeva neiskrena.
Zvanično smo punoletna i odrasla osoba sa osamnaest godina, ali zaboga zar se tu zaustavlja sve?Ne govorimo li hiljadu puta na greškama se uči?
Jesu li greške toliko strašne?
Izgleda da se izvinjenja vrlo često poistovećuju sa slabošću, pošto se izvinjavamo kada osećamo ranjivim (povredimo ili pogrešimo), a ni jedno ni drugo nije u trendu...
 |
| Izvor:sticker-collection.com |
Verujte mi kad kažem da sam više naučila i sazrela u ovih godinu ipo dana od kad ne idem u srednju školu. Tada kad me je najviše bolelo, padala sam i grešila milion puta. Bezbroj puta mi je prolazilo kroz glavu da ostavim ono što sam otpočinjala i bilo mi je žao što su roditelji morali da me vide skrhkanu na komade, jer je sav moj komfor nestao. Izvinila sam se mami i ona je to razumela.
Šta ja tačno hoću da kažem?
Kada pogrešimo, vrlo često, barem ja mogu to da kažem za sebe, trudimo se da popravimo nešto. Izvinjenjem rastemo kao osoba, jer stavljamo nekog drugog na prvo mesto. Razmatramo kako bi smo možda mogli drugačije.
 |
| Izvor: Tenor,com |
Нема коментара:
Постави коментар