Tolerancija- trpljenje ili prihvatanje?

 Ćao svima, 

Posle Nove godine razmišljala sam o tome kako da unesem neku novinu u tekstove, ali prosto mi nije palo ništa na pamet. Onda su izašle pesme za Evroviziju, među kojima je i numera "Dobro, bolje." Priznaću, kriva sam, zarazna je pesma. A, onda sam se logično zapitala: Zašto mora uvek bolje?
I tako, pošto sam konačno skinula sebi teret da budem bolja, jer vam kroz ove tekstove praktično dajem sebe, a ovo će biti godina jubileja od kad sam uopšte i otvorila blog, ne želim da ga ostavim. Pisaću kad mi se bude pisalo, i kada mi to obaveze dozvole. Ipak potrudiću se da to bude što češće. 😉

Upravo o tome želim da vam pričam jer sam shvatila da sam se uvek trudila da budem prihvaćena, možda i previše sad kad pomislim na to. Ipak, kao osoba sa invaliditetom, nekako sam se osećala prinuđenom da po svaku cenu pripadam i ne budem drugačija. 

Izvor:istokphoto.com

U neku ruku, stvarno sam želela da se družim, primam i pružam ljubav. Tu je bio i pritisak od nekih ljudi, stručnih, da se ja jednostavno uklopim u društvo, u kom je bilo nemoguće uklopiti se jednostavno, jer bi trebalo ponovo da se rodim ovog puta na vreme i bez krvarenja u mozgu. 

I tako sam počela mnogo da razmišljam o samoj reči tolerancija i kako može da dođe do konflikta kad se spoje neznanje i loš kontekst.

Kako glasi definicija tolerancije?

UNESCO je definisao toleranciju 1995. godine i glasi: “Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi."

Ipak koren reči tolerancija potiče od grčke reči tolerare što u bukvalnom preodu znači trpeti. 

Prema Unesku tolerancija  je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. 😇

Dakle, to je poenta cele moje priče. Ono zahteva znaje, međusobnu otvorenost ka razgovoru i razumevanju.

I uprkos činjenici da sam se, nećete verovati, veoma prijatno iznenadila što su mnogi sajtovi obradili toleranciju mnogo bolje nego pre nekoliko godina, takođe sam bila mačice razočarana. 🙉

Zašto,  nema tolerancije, kad se društvo toliko zdalo da ga ispromoviše?

Vratiću se na početak i koren same reči.  👆

Gledaćemo ovo samo fizički i na različitost samo na tren. Samo da mi stignemo do suštine.

Kada se nađete u kolektivu od dvadesetoro dece ili tinejdžera, u kom je obično samo jedna osoba sa invaliditetom. Možda se to primeti golim okom, možda ne. U ovu celu zavrzlamu dodajte činjenicu da vam neko glavni odmah s vrata kaže da bi trebalo međusobno da se prihvatite kako biste mogli normalno da funcionišete. Dakle, neko već ima očekivanje da svi budu dobri i da se ne svađaju zbog različitosti. Nemoguća misija, zar ne?😅

Arhiva bloga

Ono što ja verujem da je greška u većini slučajeva, pristup kojim krećemo. 

Previše govorkanja o prihvatanju ponovo stvara neki pritisak, netrpeljivost sa obe strane, jer drugi možda osećaju da prosto moraju da te na neki način trpe, i razumeju te iz određenih razloga. Druga strana opet oseća nelagodnost jer je neprihvaćena.

Na kraju je i ishod netolerancija, a neko je samo najverovatnije imao najbolju nameru.

Moje najbolje iskustvo je bilo kad sam počela da  volontiram i učestvujem u raznim aktivnostima i bila deo razmih radionica. 

Tada nam niko nije rekao da moramo međusobno da se trpimo. Sami smo rešili da se nađemo na istom mestu, pa smo se tako spontano i prihvatili.

Tolerancija se za mene vremenom rađa, kad ti posle nekoliko sati ili dana bilo šta bude normalno.

Razmislite

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora 💕