Trik pitanje: Biti autentičan ili savršen u društvu?

 Ćao svima, 

Od kad znam za sebe, bila sam drugačija od ostalih osoba zbog jedne neizbežnje činjenice, Ja sam oduvek bila osoba sa invaliditetom u kolektivu običnih osoba.

Možda vam ovo zvuči malo melodramatično, ali bih volela da me žalite.

Bacite pogled na sliku ispod.

 

Haver Srbija

Većinu svog detinjstva, od kad sam krenula u osnovnu školu, slušala sam od drugih ljudi kako bih ja trebalo da se prilagodim svom razredu, društvu u kom se nalazim. Njih je bilo 27, a ja sam bila jedna.

 

Prilagođavanje u većini slučajeva znači preživljavanje, kao u čoporu. To nije loša stvar. Problem je negde drugde, i nema nikakve veze sa preživjavanjem. 

Današnje društvo propagira kako  treba prihvatiti različitosti, kako treba biti svoj.  Autentičan.

Kažu da je autentičnost približna sreći, a onda se opet provlače statističke cifre, koje govore da postoje sve više ljudi koji imaju anksiozne i panične napade, sve više ljudi ima depresiju, nedostaje empatije i kreativnosti...

 

 Šta onda nije u redu?

Pre neki dan listam društvene mreže i naletim na polemiku u komentarima u vezi činjenice da u jednoj bečejskoj školi (ako mene pitate ne samo jednoj školi, već i više državnih ustanova), nedostaju primerene rampe kako bi jedna osoba sa invaliditetom mogla da neometano pohađa nastavu, Ne želim da se provlače imena i razlozi, jer ne bi trebalo uopšte da bude u pitanju samo jedna osoba, nego da rampe budu jedna sasvim normalna stvar. Niko ko ima bilo koji oblik  invaliditeta ne bi trebalo da oseća krivicu zato što nije ista kao svi, jer po mišljenju nekih ostatak dece u razredu ispašta.

Tako su govorili i pre par godina meni. Kući sam se vraćala sa tolikim osećajem neprijatnosti i stresa, da jednostavno nisam priželjkivala školu.

Ko je autentičan u društvu?

Nalov teksta na Originalmagacinu kaže, živi svoje autentično ja, 

-Autentično je nešto što je izvorno a najčešći sinonim za autentičnost je originalnost. - glasi njihova definicija.

Originalmagazin.com

Da se ja pitam, originalan je neko ko nema kopiju. Istina je svi ličimo, a opet nismo isti. Ipak želimo jedne druge da iskopiramo. 

Neki kažu; sestra je krenula tvojim stopama. Uporno se trudim da odgovorim ljude od postavljanja tereta na leđa šestogodišnjeg deteta.

Deca samo žele, kao i svi mi da budu prihvaćeni. Dakle?

 

Biti autentičan ili savršen u društvu?

 

Sve više mi se čini da se mi ljudi jednostavno plašimo da nas zbog naših različitosti ne prihvate, pa sebi stavljamo pritisak da ni slućajno ne bismo načinili pogrešan korak i bili mi. Jednostavno, mi.

Zašto težimo ka tome da budemo savršeni, kad savršenog i bezgrešnog nema?

 

Večito kad odem na neku radionicu, predavanje i slično, i odmah se po dolasku dogovaramo da nema glupih pitanja, što je pomalo apsurdno.

 Smatram da ne treba da budemo hodajuća enciklopedija koja sve zna i ništa joj nije nejasno. Zašto onda upormo govorimo da se na greškama uči, ako ne smemo da grešimo? 🙆

 

Znači li to da ne želimo da učimo?

Zašto odmah na prvu loptu krećemo i posmatramo različitosti u negativnom slislu?

 

Jeste, sličnosti nas privlače, ali isto tako i različitosti. Kada govorim o svojoj porodici vidim tim bilo kog sporta ili oblasti. Isto to mogu da kažem za bliske ljude oko sebe.

 

Biti svestan nečijih vrlina i mana je plus. Zajedno možemo jedni drugima da olakšamo svakodnevnicu i uživamo u savršenoj nesarvršenosti.

Samo što volimo da komplikujemo, da li se slažete?😅

 

Uvek uz  vas, 

Vaša Julijana Aurora💜