Već godinama živi u malenom gradu u kom njegovi meštani, iz njemu nepoznatog razloga, misle da je sumnjiv opasan i da ga se treba bojati. Šeta se ulicom, koja je zbog letnjeg vremena krcata,toliko da su građani naletali jedni na druge iako je početak jula, kada bi svi obično odlazili na odmor.
U prolazu je čuo komešanje dve komšinice koje idu u njegovom pravcu ali se prave kao da ga ne vide. Briše oznojano lice crvenom svilenom krpicom na kojoj je urezano njegovo ime
Nemanja Stefanović.
„Vidiš?“, reče jedna od njih„ Briše znoj… Znači da s njim nešto nije u redu.“
„U pravu si Sofija“, složi se gospođa. „Pogledaj kakva mu je faca,taj sigurno nešto muti“.
„Naravno da sam u pravu“, reče ona to, pa se osvnu ka njemu, proveravajući da li je čuje „Čovek se doselio ovde pre pet godina, i samo odlazi od kuće u kancelariju i do prodavnice“, zaćuta gospođa Sofija, a onda posle kratke pauze opet progovori.
„On je advokat. Oni su uvek u nekim mutnim poslovima.“
Na sreću one su nastavile svojim putem, a on ostade da otključava vrata svoje kuće. I ona je njima ona čudna, jer ne samo da je ofarbana u belo, opasana visokom metalnom ogradom od kovanog gvožđa crne boje, već i zbog činjenice da se na samom ulazu nalazi kamera.
Ono što većina ljudi ne zna, a on nije javno rekao, jeste da ta kamera pripada opštini jer se naspram te kuće nalazi banka koja je pre njegovog dolaska bivala pljačkana više puta.
Dočekuju ga tri odrasla rotvajlera koje je usvojio čim se doselio ovde. Pomazio ih je, a zatim zatvorio vrata za sobom.
Izuva se i skida šešir, koji prikriva činjenicu da je počeo da ćelavi, uputivši se ka kupatilu.
- Pa, pretpostavljam da nije čudno što me se boje- pomisli osmotrivši dobro svoj odraz u ogledalu. Mršavo, isušeno lice isticalo je njegov oštar izdužen nos, kao i crne krupne oči koje ga služile uprkos činjenici je gazio u šezdesete godine. Rešio je da obrije jedva vidljivu bradu, koju je uredno sređivao.
- Sigurno ih moja visina, stav i pedantnost buni- nasmeja se brišući bradu peškirom.
Taman kad je mislio malo da odmori glavu, i pogleda nešto na televizoru, fiksni telefon je pozvonio.
„Tata, kako si?“, čuo se glas njegove kćeri za koju sugrađani nisu znali da postoji. Uvek ga je zvala kad sat otkuca tri sata poslepodne. Kad se on ovde doselio kad se on odselila u inostransvo, pa su se retko viđali. Pošto je bio čovek koji voli mnogo da putuje uprkos svojoj bolesti, obično je odlazio kod nje, umesto da ona dođe kod njega.
„Dobro sam sine, kako si ti?“, seo je na starinsku fotelju pokušavajući da se ne upetlja u kabel.
„Znaš kako je ovde…“, uzdahnu „Radno, ali nije bitno tata.“
„Kako je prošao tvoj dan?“, skrenula je temu sa sebe.
„Uobičajeno. Komšinice su me ponovo ogovarale na putu do kuće“, ispriča joj kako su uplašeno razgovarale o njemu.
„Pa zar ne želiš da promeniš tu sliku o sebi?“, upita ona „A i ta tri rotvaljera koja si udomio izgledaju kao Kerber iz pakla."
Odjednom prasnu u smeh. „Ljudi su puni predrasuda“, odgovori joj uzdahnuvši, „Siguran sam da mi ne bi ni poverovali čak i da sam pokušao da ih razuverim.“
„Uvek možeš da dođeš kod mene ukoliko želiš.“
„Čovečanstvo je takvo, uvek će praviti priče, samo da im ne bude dosadno, ovde ili u Americi.“, uveravao ju je.
„Ako ti tako kažeš tata.“
„Uostalom, njihove priče su mi smešne. Čovek se obuče u crno, nosi kravatu i šešir, ćutljiv je i odmah radiš nešto prljavo. Nisu se čak ni potrudili da me upoznaju.“, reče advokat svojoj kćeri.
...
Kada je Nemanja Stefanović, nakon deset godina od starosti preminuo, njegova kćerka je ispričala smešne komentare koje je od oca čula.
„Ono što niko od Vas nije znao, jeste da je moj otac uplaćivao novac anonimno socijalno ugroženoj deci, kako bi ostali sa roditeljima“, reče kroz suze kćer preminulog advokata. Stanovnici ovog grada često bi se pitali ko bi ta osoba mogla biti, ali na advokata niko nikad nije pomislio. Čak i oni koji su ga ‘poznavali‘ zbunjeno su se zgledali.
„Tata je bio u pravu“, ljutito dodade ona. „Sve i da je pokušao da vam to objasni, pomislili biste da laže, ali ako je čovek crn, nije đavo.“
