Šetanje u tuđim cipelama: lak ili izazovan zadatak?

 Ćao svima, 

Sasvim sam sigurna da smo svi do sada čuli za film "Frikey fridey",  kad majka i ćerka zamene mesta. Verujem da bi neki radije to nazvali "šetnjom u tuđim cipela".

Zašto to sad pominjem, pitate se? Pa da opušteno nastavimo da otkrivamo zašto diskriminaciji samo raste.

Iskreno, mislim da je svako milion puta nekom rekao da ne može da razume kako se osećamo u datom trenutku ili zašto neke stvari radimo. Evo, ako vam je lakše, i ja sam. 

Arhiva bloga

Šetanje u cipelama osobe sa invaliditetom

Još dok sam išla u drugi razred srednje škole, želela sam da mi kao manjina budemo shvaćeni i naravno prihvaćeni. Mislila sam da bi najbolji efekat bio da se ostali učenici stave na moje mesto. Da "šetaju" u mojim cipelama. Sećam se da mi je školska psihološkinja rekla da je ideja sasvim u redu. Predložila mi je kako bih ja takođe mogla da "šetam" u njihovim cipelama. 

Svakako još uvek treba da se radi na tome. Još uvek smo vanzemaljci u društvu, i mnogi pretpostaljaju da mi je mnogo teško u životu, da sam jadna i još mnogo toga.

Priznajem da mi apsolutno ništa nije bilo jasno kada mi je to pomenula i ne sećam se da li smo ili kako smo razrešile to pitanje. Ono što mi se vrzmalo po glavi bilo je: Kako ja mogu da se stavim u njihove cipele kad ne mogu da šetam?

Odgovor na ovo pitanje mogu da dam sada, kada sam razgovarala sa raznim aktivistama koji se bave pravima osoba sa invaliditetom, novinarima, društvom. Ako mene pitate, tu je jedan od razloga zašto nema jednakosti i prihvaanja.

Mogu li osobe sa invaliditetom da se kreću u tuđim cipelama?

Da, definitivno! Moja greška je bila to što sam razmišljala da je takva vrsta "hoda" fizička. Činjenica je da ne mogu samostalno da šetam,ali ovaj put je to na neki način mentalno. 

Znam da se ponavljam kao papagaj,ali moguće da sam bila jedan u prošlom životu😅.

Razmišljala sam o preprekama u tom nerazumevanju i setila se kako sam imala predstavu o nekoj osobi zato što mi je neko rekao kako je nepodnošljiva i dosadna ta osoba jer se pravi pametna. Kad sam sama stvorila svoje mišljenje, i priznajem trebalo mi je neko vreme za to, shvatila sam da sam bila površna. 

E upravo to, površnost i pretpostavke su glavne kočnice. Mi jednostavno obožavamo da stvaramo slike o nekom iz raznih razloga.  Ali slike ili fotografije su tu da ovekoveče neke trenutke ili osobu.

Kad neko nešto kaže, ili napiše u neku ruku je neminovno da će se stvoriti nekakva pretpostavka o tome kakva je osoba. Evo tu su nam poznate ličnosti: da li ih zaista poznajemo ili vidimo ono što žele da nam prikažu?

Zašto ovo sve govorim?

Majka i ćerka su se međusobno razumele tek kad su se našli u tuđoj koži. Saznale su ono što su sakrivale jedna od druge i poštovale su se. To je upravo ono što ja mislim da nam nedostaje. 

Poenta je da smo svi osobe, sa različitim navikama i ciljevima. Obe strane bi trebalo da ostave sve strahove po strani i jednostavno dozvole da ih drugi vide u istinitom svetllu. 

Tako sam ja ćerka, sestra, unuka, prijateljica, koleginica, učenik, osoba sa cerebralnom paralizom, volonter i još mnogo toga... Najvažnije od svega navedenog je da sam osoba, kao i svi ostali, pa tako mogu da ostavim svoj položaj po strani i pokušam da razumem, pitam i saslušam druge ljude, njihove načine i potrebe. 

Međusobno razumevanje i poštovanje. Što bi se reklo: Dajemo-dobijamo. Šta vi kažete? 

Razmislite dok ja pronađem psihologa da nam razreši misteriju o narednoj temi koja mi se vrzma po glavi😉.

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Jesmo li samostalni ili zavisimo od drugih?

 

Ćao svima,
Sećate li se kad smo diskutovali o tome da li su osobe sa invaliditetom osetljivije? Ili kad smo diskutovali o tome jesu li moje ili bilo čije potrebe posebne? Ili o nedostatku empatije?
Znam, znam... teram vas da pogodite temu, baš bezobrazno od mene😅. Samo još jedno pitanje; da li se obraćamo i pišemo ljudima isključivo kad nam je potrebna pomoć?

Hajde da probamo da raščivijamo misteriju.

Prva teorija zavere, tako ćemo da je nazovemo, čisto da bi zvučala bombastično, jeste da ljudi odnedavno ne žele da se obrate drugima za pomoć.
Druga je sasvim suprotna: Ljudi često pišu da bi tražili uslugu. Baš umršeno zar ne?

Izvor: This is me Agency

Usluga ili pomoć?

Dakle prva stvar koju bismo možda mogli da razjasnimo je šta znači pomoć, a šta usluga?
Sudeći po guglu, normalno da sam se prvo konsultovala sa njim, pomoć znači da nekom pružamo podršku i mir, a kad sam ukucala uslugu, odmah se dotiče ekonomije i nekog povratnog dobitka.

 Izgleda da odatle  potiče onaj izraz: Učini mi uslugu, jer onda korist ima samo onaj kome je nešto potrebno.
Onda je važno naglasiti kad razgovaramo sa nekim da nam je potrebna pomoć, kako bi nam učinili nešto bez da očekuju da ćemo i mi uraditi isto?😦
Dobro, možda cepidlačim pa ću vas pitati; postoje li razlike u tome ili je usluga i pomoć jedno te isto?😕

Možda bi trebalo da pređemo na još jedan deo teorije, ovaj što je u naslovu:

Jesmo li samostalni ili nam je potrebna pomoć?

Hmmm... Kako se meni čini teško je odabrati samo jedno. Verujem da smo i jedno i drugo, samo što smo sad krenuli da vrednujemo i po broju diploma i iznosu plate. Pošto smo odavno sudili po izgledu i ekonomskom statusu i to se donekle izjednačilo, društveni položaj nikako da prestane da nas brine. Mada, ni položaj osoba sa invaliditetom se barem u Srbiji nije mnogo promenio.

Da li su osobe sa invaliditetom samostalne?

Jednom sam pročitala da osobe sa invaliditetom ne prihvataju pomoć. Dobro, pomislih. Zašto smo onda često sažaljevani kada se pojavi broj da se šalje na 3030?

Odmah da vam razjasnim ovo je jedna vrlo individualna stvar. Svako je samostalan na svoj način, ali isto tako je potrebna nečija pomoć.
Problem se možda nalazi u tom nekom gardu kad nas neko pita da li nam je potrebna pomoć, u slučaju da mislimo da nas neko drugi žali. Ili tvrdoglavosti. Možda neko samo želi to da obavi sam/a. Ja nemam problem da pitam i prihvatim pomoć ako mi je potrebna.

U mom slučaju je to stvar navike i prakse. Jednostavno su moji roditelji skoro sve vreme sa mnom, tako da u svakom momentu znaju da mi se nađu i kako da odreaguju. To ne znači da su moje ili bilo koje osobe sa hedikepom potrebe posebne.
Svima je neophodan, vazduh, hrana, tečnost, odlazak u toalet. Ono što svi želimo jete ljubav i prihvaćenost.😇
Jedina razlika je način na koji pristupamo osobi, ili kako neko obavlja stvari. Evo jedan primer o kome često govorimo; mentalno zdravlje. Neko voli da se osami,neko samo da ga poslušaju, a želi savet.
Svakom odgovara nešto drugo, zar ne? Razmislite.😉

Uvek uz vas,
Vaša Julijana Aurora💜

Kako društvo meri vrednost?

 Ćao svima, 

Setila sam se još jedne društvene dileme oko koje možemo da diskutujemo, i tiče se apsolutno svih nas.

Ni više ni manje nego uloga u društvu i vrednosti. 

Kad nekom napišem poruku, da pitam kako je ta osoba često dobijem povratno pitanje; šta ti treba? Dakle, ako gledamo svet kroz lične potrebe i uslugu za uslugu, gde se na lestvici nalaze osobe sa hendikepom?

Inkluzija bi trebalo da znači da svako bez ikakvih prepreka može da učestvuje u društvu. E sad u teoriji je ona prisutna i ispoštovana, ali u praksi nije tako.

Trolovi: Bend na okupu, slika ekrana

Priznajem da su osobe sa invaliditetom postale vidljivije u filmovima i crtaćima, ali stereotipi i predrasude su još uvek prisutne i ne mogu ni da pretpostavim koliko će još proći dok u Srbiji fizičke i psihičke razlike budu normalne.  Problem koji mi imamo prisutan je u društvu toliko dugo da nisam sigurna koliko su mu dugi koreni.

Ako nam neko ne služi da li je njegova vrednost manja?

Dakle, kada se ljudi obrazuju, od njih se očekuje da svojom fizičkom snagom i znanjem doprineseš društvu. Pitam se samo jesmo li se nekad uopšte posmatrali kao osobe? Hm....

Uglavnom činjenica je da moramo da pronađemo svoju svrhu u životu i na neki način uzvratimo svetu.

Imam utisak da su osobe koje su na neki način razlčite posmatrane kao vazemalci samo zato što su različite. 

Slika: Pinterest

Na primer ovi vanzemaljci u seriji Lilo i Stič, bili su posmatrani sasvim normalno samo zato što su drugim ljudima bili korisni- drugim rečima olakšavali su im život.

U većini slučajeva, osobe sa invalidom su kinematografiji pristne kao biljke(ova trolica na prvoj slici), ogorčene i primer drugima zašto oni treba da budu srećni. 

Ne kažem da su ovi primeri mnogo pogrešni, ali često upadnemo u jamu zato što generalizujemo. Nismo svi isti, ni oblik invalidnosti, niti po karakteru, a ni po onome što odaberemo da radimo. Najveća pedrasuda tu jeste da  koristimo težinu kao meru za teret, u smislu koliko nam je teško da se nosimo sa izazovima, ali ne znači da osobe sa invaliditetom otežavaju i da su nam je potrebno nešto posebno. Sve je u načinu na koji postmatramo život, osobe i stvari. 😉

Postoje samo dve stvari, koje su svima ili barem većini, zajedničke. Emocije i pripadnost. 

Recimo, ja pripadam svojoj porodici, kojoj sam važna i zajednici- gde se većina nas bori za slobodu. Mojoj porodici je neprijatna činjenica da sam ja onemogućena da pripadam tamo gde se osećam srećno. 

Probajmo sad da gledamo svet kao lanac koji zavisi od svakog od nas.  

Ljubav je najjača veza koja može sve da zaštiti i ojača, zar ne?

Ne biste sakrili ili uklonili one koje volite?

Razmislite, 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Zašto je kul biti savršeno nesavršen?

 Ćao svima, 

Zanela sam se čitajući romane o gorštacima i buntovnim damama iz vlastele, ali sam dobila inspriraciju ovaj tekst. 

Neću puno ulaziti previše u svet likova, s obzirom da je bila 1100.godina kad se valjda vodio rat između Škota i Engleza. Ono što je meni privuklo pažnju jeste plan glavne junakinje da spase sestre od udaje, da im pokažu mane, kako ih ne bi odabrali. Osip, da izgledaju ružno i bolesno.

Izgleda da se društvo nije promenilo od 1100. godine, pošto se još uvek plašimo i bežimo od fizičkih različitosti kao od ružnog pačeta.

Problem osećaja inferiornosti i manjka vrednosti 

Slika: iStock

Ružnom pačetu su od rođenja govorili su da nije vredan ljubavi samo zato što je drugačiji od ostalih pačića. 

Prebaciću se na današnjost i uzeti primer osoba sa invaliditetom, jer situacija nije mnogo drugačija.

U Starom zavetu, za osobe sa invaliditetom se smatralo da plaćaju nekakvu kaznu, a ako mene pitate to je prevelik teret za neku osobu, jer bi to značilo da sam ja kriva što sam sad u ovom stanju, a ni ne znam zašto. Tako je i ružno pače bilo krivo jer se rodio drugačiji. Imao je manu i zbog nje se osećao krivim i nigde nije pripadao niti ga je iko želeo u blizini na duže vreme.🙈

Sa druge strane medalje imate one prelepe, u koje se zaljubimo na prvi pogled i zanemarujemo sve fizičke mane, ili kako glase stihove pesme "Neprijatelj", od Magla benda i Nataše Bekvalac- Nisi mi dušu od lepote video.😯

Znači li to da tražmo izgovore da sačuvamo lažnu sliku o nekog ko je fizički lep, kao melem za oči?

Izgleda, mada pre nego što pomislite da ja za sebe smatram da sam ružna, nije tako.

Priznajem da sam sve do nedavno mislila da sam u očima momaka manje vredna od devojaka koje ne zavise ni od koga i koje mogu bolje da obavljaju uloge koje je društvo još pre dva veka namentnulo. Umesto toga imam druge vrednosti; skromnost, odanost pozitivnost, ali to se ne može videti na prvi pogled, pogotovo ako sam rezervisana pred ljudima dok ih bolje upoznam.

To znači da se pre spoznanja kakav je neko vodimo se predrasudama, recimo u mom slučaju da sam jadna ili da je vau kako ja mogu da se nosim sa teretom da budem devojka u kolicima, radim i pišem blog i sve ostalo.

Za moju sposobnost jesu delimično odgovorni moji najmiliji, jer se bezuslovno volimo.

Sećate se sam pomenula kako sam se oduvek previše trudila kako bi pokazala da dovoljno dobro dobra ili dostojna ljubavi i poštovanja drugih, što se završilo povraćanjem i nervozom. Samo zato što sam bila oduvek drugačija.

U poslednje vreme, posmatrala sam svet oko sebe ispod površine i nisam našla mnogo razloga zašto bih bila manje vredna od drugih. I spolja i iznutra. 

Nadam se da ćemo nekad gledati sve s očima razumevanja, da bi u svetu bilo što više pačića?

Kul je biti savršeno nesavršen, zar ne?😇

Uvek uz vas 

Vaša Julijana Aurora 💜

Tolerancija- trpljenje ili prihvatanje?

 Ćao svima, 

Posle Nove godine razmišljala sam o tome kako da unesem neku novinu u tekstove, ali prosto mi nije palo ništa na pamet. Onda su izašle pesme za Evroviziju, među kojima je i numera "Dobro, bolje." Priznaću, kriva sam, zarazna je pesma. A, onda sam se logično zapitala: Zašto mora uvek bolje?
I tako, pošto sam konačno skinula sebi teret da budem bolja, jer vam kroz ove tekstove praktično dajem sebe, a ovo će biti godina jubileja od kad sam uopšte i otvorila blog, ne želim da ga ostavim. Pisaću kad mi se bude pisalo, i kada mi to obaveze dozvole. Ipak potrudiću se da to bude što češće. 😉

Upravo o tome želim da vam pričam jer sam shvatila da sam se uvek trudila da budem prihvaćena, možda i previše sad kad pomislim na to. Ipak, kao osoba sa invaliditetom, nekako sam se osećala prinuđenom da po svaku cenu pripadam i ne budem drugačija. 

Izvor:istokphoto.com

U neku ruku, stvarno sam želela da se družim, primam i pružam ljubav. Tu je bio i pritisak od nekih ljudi, stručnih, da se ja jednostavno uklopim u društvo, u kom je bilo nemoguće uklopiti se jednostavno, jer bi trebalo ponovo da se rodim ovog puta na vreme i bez krvarenja u mozgu. 

I tako sam počela mnogo da razmišljam o samoj reči tolerancija i kako može da dođe do konflikta kad se spoje neznanje i loš kontekst.

Kako glasi definicija tolerancije?

UNESCO je definisao toleranciju 1995. godine i glasi: “Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi."

Ipak koren reči tolerancija potiče od grčke reči tolerare što u bukvalnom preodu znači trpeti. 

Prema Unesku tolerancija  je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. 😇

Dakle, to je poenta cele moje priče. Ono zahteva znaje, međusobnu otvorenost ka razgovoru i razumevanju.

I uprkos činjenici da sam se, nećete verovati, veoma prijatno iznenadila što su mnogi sajtovi obradili toleranciju mnogo bolje nego pre nekoliko godina, takođe sam bila mačice razočarana. 🙉

Zašto,  nema tolerancije, kad se društvo toliko zdalo da ga ispromoviše?

Vratiću se na početak i koren same reči.  👆

Gledaćemo ovo samo fizički i na različitost samo na tren. Samo da mi stignemo do suštine.

Kada se nađete u kolektivu od dvadesetoro dece ili tinejdžera, u kom je obično samo jedna osoba sa invaliditetom. Možda se to primeti golim okom, možda ne. U ovu celu zavrzlamu dodajte činjenicu da vam neko glavni odmah s vrata kaže da bi trebalo međusobno da se prihvatite kako biste mogli normalno da funcionišete. Dakle, neko već ima očekivanje da svi budu dobri i da se ne svađaju zbog različitosti. Nemoguća misija, zar ne?😅

Arhiva bloga

Ono što ja verujem da je greška u većini slučajeva, pristup kojim krećemo. 

Previše govorkanja o prihvatanju ponovo stvara neki pritisak, netrpeljivost sa obe strane, jer drugi možda osećaju da prosto moraju da te na neki način trpe, i razumeju te iz određenih razloga. Druga strana opet oseća nelagodnost jer je neprihvaćena.

Na kraju je i ishod netolerancija, a neko je samo najverovatnije imao najbolju nameru.

Moje najbolje iskustvo je bilo kad sam počela da  volontiram i učestvujem u raznim aktivnostima i bila deo razmih radionica. 

Tada nam niko nije rekao da moramo međusobno da se trpimo. Sami smo rešili da se nađemo na istom mestu, pa smo se tako spontano i prihvatili.

Tolerancija se za mene vremenom rađa, kad ti posle nekoliko sati ili dana bilo šta bude normalno.

Razmislite

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora 💕