Ćao svima ,
Znam da sam vam do sad govorila svoja iskustva kao tinerdžerka koja je u kolicima . Svo ovo vreme od kad sam počela da blogujem , pokušavam da vam da vam pokažem kako život u kolicima može biti lep na svoj način . Nisam ja jedina koja tako misli već većina nas , zato želim da se zahvalim jednoj divnoj devojci koja je prihvatila saradnju sa mnom .
1. Da li Vam je bilo teško da ponovite sve što Vam se desilo , za film " Da me nema?"
"Da, bilo je čak i teže nego što sam pretpostavljala, verovala sam da sam već puno puta ispričala svoju priču i da sa te vremenske distance stvari sada imaju drugačiju dimenziju. Međutim sve to je bilo potpuno drugačije iskustvo, emotivno iscrpljujuće i baš zato mislim da je u filmu na najiskreniji mogući način prikazano stanje uma osobe koja sam tada bila i stanje svesti osobe koja sam danas i sva ta osećanja su gledaocima dala uvid u samu dušu i u samo biće."
2. Da li Vam nešto nedostaje iz života pre nego što ste ostali u kolicima?
" Hm. Uvek mi padne samo jedna stvar na pamet, a to je bicikl, odnosno vožnja biciklom, brzo okretanje pedala, jurnjava, vazduh koji pruža otpor. Ne mogu ni da objasnim, ali to je sitnica koja nosi jako lepe uspomene i bezbrižnost detinjstva i avanture i neke jako vesele i lepe trenutke."
3. Da li ste znali da ćete se baviti novinarstvom ?
"Nisam, zaista nisam, ali sada znam da je posao koji imam nešto najbliže onome o čemu sam sanjala, a uz to imam i jako važnu misiju i novu odgovornost, što je, bez preterivanja, bolje od sna."
4. Da li se slažete s tim da bi ljudi trebali da imaju više informacija o osobama sa ivaliditetom ?
"S obzirom da živimo u vremenu kada su informacije više nego dostupne, informacija o sobama sa invaliditetom ima i treba ba ih bude više i biće ih više, samo što nam uvek ostaje pitanje šta radimo sa tim informacijama i, prosto rečeno, da li smo ih primili k znanju ili smo samo čuli nešto i nastavili sa svojim životom. Ove informacije često imaju za cilj da pored toga što nas upute u nešto, utiču i na našu svest i podstaknu neku promenu u tom odnosu prema osobama sa invaliditetom u društvu. Taj deo mene više zanima i nadam se da svi zajedno radimo na tome i da ćemo postati bolji."
5. Dobijate li ružne komentare , koji je savet za sve koji ih dobijamo , kako da odreagujemo ?
" Komentari na račun nečijeg invaliditeta, nečijeg izgleda, i svi drugi komentari koji su uvredljivi, nekulturni i primitivni nisu vredni naše pažnje, suza i negativnih osećanja koja nam posle ostanu. Osoba koja je sebi dala za pravo da tako nešto kaže i da se bavi tuđim životom, isprva to nije trebala da radi, posebno ako nema ikakvog pojma o onome što priča, na to treba skrenuti pažnju, jer danas svako nalazi za shodno da komentariše, kritikuje, osuđuje i nažalost ovo je postalo potpuno normalno. Nikada nisam razumela taj "što na umu - to na drumu" princip i neverovatno mi je da smo u stanju da govorimo ružne stvari o drugom biću, sasvim svesno, da ne razmislimo kako će se osećati, da li možemo da ga povredimo i da posle svega i dalje budemo vrlo zadovoljni sobom. Ne smemo da dozvolimo da ovakvi komentari nama načine štetu, mislim na psihičko stanje i treba nam neko novo normalno, u čijim okolnostima ljudi gledaju svoja posla i ne donose isprazne zaključke na osnovu fizičkog izgleda, hendikepa, bubuljica na licu, krivih zuba itd."
6. Da li Vam ljudi prilaze , i govore Vam da ste im uzor?
" U poslednje vreme dosta često imam priliku da sretnem ljude koji me prepoznaju, uvek imaju lepe reči podrške i hvale i to znači neopisivo puno. Volim da se setim mladih ljudi koji su posle filma želeli da podele sa mnom neka svoja osećanja ili da se samo zagrlimo, dok se okice pune suza sijaju, to su bili trenuci kada sam dobijala potvrdu da sam uradila dobru stvar, a upravo ti mladi ljudi su bili razlog da se pokrenem i učinim nešto za njihove živote i podelim deo svoje priče sa kojom bi se mogli poistovetiti."
7. Ko je Vama uzor ?
"Ugledam se na ljude koji me inspirišu, a to su ovih dana neke bliske osobe sa kojima mogu da se dotaknem raznih tema, moj partner, mentori, prijatelji, neki dragi daleki poznanici koji mi svakodnevno pokazuju koliko je život lep i ukazuju na važne stvari o kojima treba govoriti, novine koje treba naučiti i savladati i, sitnice u kojima treba uživati."
8. Koje su najčešće prepreke na koje nailazite kad se krećete po gradu ?
" Ako se dovoljno često krećete po gradu, naučite da savladate sve prepreke ili da ih zaobiđete. Tako nam onda samo ostaju neki nepristupačni prilazi i ulazi, koji podrazumevaju stepeništa i u tim situacijama je potrebna pomoć prijatelja ili slučajnog prolaznika. I to se da rešiti."
9. Kad bi Vaš život bila jedna pesma , koja bi to pesma bila ?
" Uh. Napravićemo kompromis kod ovog pitanja. U srcu imam posebno mesto za "one hit wonder" numere, pa tako verujem da te pesme savršeno oslikavaju neke slatke trenutke u životu, određeno vreme, posebna osećanja - elem, kako je život prepun takvih trenutaka moj život bi bio beskonačna play lista "one hit wonder-a" sa nekoliko omiljenih muzičara koji bi je upotpunili kao i život."
10. Da li možete da ispričate neku anegdotu iz Vašeg života?
" Kada sam otišla na Spens u stonotenisku salu, da se upoznam i raspitam o treninzima bio je jedan kišan i tmuran oktobarski dan. Drugarica i ja smo prvo otišle u prepodnevnom terminu, da bismo shvatile da je sala zaključana i da nema nikoga. Uspele smo da saznamo da postoji i popodnevni termin i da će tada biti ljudi. Otišle smo na doručak, pa nazad do mog stana i tako čekale to vreme da se ponovo vratimo na Spens. Tamara je sve vreme bila sa mnom, ona je verovatno dobrim delom i razlog zašto se ja nisam predomislila. Spakovale smo se i ponovo krenule, gurala me je, jer tada još uvek nisam imala lako-aktivna kolica, sve je bilo nekako upitno i svim silama sam se borila da budem optimistična. Stigle smo i dočekao me je moj budući trener, upoznali smo se, malo porazgovarali, zatim su mi prišli još neki ljudi, igrači, svi u kolicima, upoznavali smo se, nisam bila sigurna da mogu da ima zapamtim imena, ali sam na kraju shvatila da jesam. I da se izdvojila Ana. Ona je došla prva, bila je preslatka, imala je jako kul crna kolica, nisam znala ništa o njoj, ali sam verovala da mi je najsličnija i pomislila sam da ću sa njom sigurno moći da se družim. Delovala je sjajno, kao da sve može i mogla je, apsolutno. Naredne nedelje sam počela da treniram, ubrzo smo imali prvi turnir i Ana je bila moj šampion tog dana i tada smo prvi put provele izvesno vreme zajedno, u priči i smehu i upoznavanju, poklonila mi je svoju medalju. Tada sam našla svog najboljeg prijatelja i šampiona za kog uvek navijam. Nekoliko meseci kasnije prvi put u životu sam otputovala u Češku i upoznala još novih ljudi koje danas zovem prijateljima."
11. Šta radite tokom dana , kad završite sa poslom ?
" Kada sam u nedelji snimanja novih epizoda, obično odmorim, pripremim se za sledeći dan, a dok traju pripreme, s obzirom da taj deo posla obavljam od kuće zbog trenutne situacije, sve je dosta fleksibilnije, mogu da pišem kad ustanem, ostatak dana organizujem kako mi prija, nađe se vremena za sve i za rekreaciju, plivanje u bazenu, stoni tenis, odlazak na piće sa prijateljima. Dinamika je dobra i uživam u tome, ali nekad ima i onih sporijih dana koje mirno provedem kod kuće uz film, knjigu, seriju, online igru, kad kako."
12. Da li uživate u nekoj dobroj knjizi?
" Obnavljam Hodorovskog, Pračeta i Gejmena u zavisnosti od raspoloženja i želje za introspekcijom i fantazijom. Ali, želela bih da više vremena provodim čitajući, i radim na tome."
13. Kako ste provodili vreme tokom policijskog časa ?
"Kako živim sa partnerom, trudili smo se da sve funkcioniše normalno i prilagodili svoje navike tom ograničenom vremenu i bilo je sasvim u redu. Kao i svi, najveći deo dana smo provodili kod kuće, pa nije uvek bilo sve organizovano, ali smo opet i radili i imali vremena za sebe i, onog trenutka kada me je prošao strah da ću nešto propustiti, jer ipak ništa nije moglo da se desi, nisam imala problem ni sa čim što nam je taj period doneo."
14. Koja je Vaša poruka mojim čitaocima?
"Budite odvažni i ponosni, prihvatite sebe takve kakvi jeste, znam da je to nekada teško i da proces može biti dug. Ali vredi, jer ono što ostane nakon svega je blago, koje smo zakopali negde duboko i ostavili u strahu da nećemo biti prihvaćeni, da nećemo naići na razumevanje, a potrebno je bilo da prvo sami to uradimo za sebe. Da razumemo svoje biće, da shvatimo i prihvatimo kako funkcioniše naše telo i da naučimo da istinski volimo tu lepotu koju posedujemo. To što se razlikujemo, što drugačije radimo stvari, čini nas posebnim, zanimljivim i to je divno i neophodno ovom svetu kako bi bio potpun i savršen."
