Živa biblioteka u Bečeju - Da li možete da me pročitate kao otvorenu knjigu?

 Ćao svima,

Umirala sam od želje da vam ispričam u kakvom sam projektu učestvovala!

Prvo moram da kažem da sam JAKO zadovoljna što se u Bečeju ponovo organizovalo nešto ovako ogomno, i da je neko (a da to nisam ja😅) shatio da su ovakvi projekti za SVE nas važni.

Zašto kažem sve nas?
Ne govorim  'nas' kao osobe sa invaliditetom, već sve nas. To što koristim kolica ne znači da sam drugačija. Da, ne mogu da hodam, ali kako Konstrakta kaže: "I šta ćemo sad?"

Ja ništa, naučila sam tako da živim, kao devojka koja ima cerebralnu paralizu, NARAVNO SA OSMEHOM!

Pitate se, šta je živa biblioteka?

Verovali ili ne, ona je ista kao i obična, samo što su knjige živi ljudi. 

Čudno,  zar ne? 

                                                   

Govor pred čitanje knjiga

Zajednička slika tima

Ja vam ovo pišem dva dana kasnije, jer mi je prosto bilo potrebno malo vremena da se odmorim, ali još uvek sam pod utiskom svega toga.

Kad smo počeli sa pripremama za ovaj dan, ja sam mami prokomentarisala :" Ma neće biti ništa teško, ja ovo  ponavljam MILION PUTA."

Prevarila sam samu sebe, jer uopšte nisam računala da će biti teško ponavljati to različitim ljudima, bez da izostavim nešto bitno. Prvo pomisliš - Ma da sve ću ja to za pola sata stići da ispričam.- ali ne. 

Svaka stranica našeg života može biti za nekog lekcija, a pošto nisam znala šta tačno, morala sam sve izpočetka.

Ovako otprilike:

• Devojka sa cerebralnom paralizom
• Zabavište
• Osnovna škola: pitanja koja su me u periodu od 7-15 godina čekala, a ja tada nisam znala šta da odgovorim.. Greške koje sam tada pravila
• Gimnazija- mogućnost da okrenem list, i ustanem iz pepela- procvetam( sazrim dovoljno da mogu da odgovorim na sva pitanja)
• Blog, ne mogu da zaboravim- tada sam bila spremna da svima javno dam odgovre
• KZM - nova poznansva, mesto gde sam ja jednaka. Prilika da naučim nešto, i konačno se osetim da negde pripadam. Hvala svima iz KZM!

Evo i parčenceta, kakva je atmosvera bila sa mojim čitaocima

Za kraj bih da vam  ostavim  ovu sliku. 

Poruke koje je bilo ko je čitao mogao da ostavi. Imam i ja poruku za vas. 

Bila sam spremna da odgovorim na bilo koje pitanje. Da, mogli ste da me pitate bilo šta, ali čini mi se da je većini bilo neprijatno. 

Nisam sigurna kako je bilo ostalima, ali slično je bilo u decembru. Za ubuduće, pitajte, bar mene možete slobodno pitati.

Hvala mami što mi je uvek oslonac, a i mojoj razrednoj koja je bila prisutna💖

Izvinite što sam opet malo ozbiljnija, obećavam da ćemo u maju opet opuštenije. Samo da resetujem malo😇

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora😘

Da li je život sranje?

 Ćao svima, 

Da li vas čudi naslov? 

Nećemo se lagati svi malo psujemo😁

Još jedna stvar što hoću da promenim jeste ton kojim  ću da pišem. Želim da se obraćam svima vama koji čitate, kao prijatelju. 

 A sada, bez prevelikog uvoda, bacimo se na temu!

Ovaj video traje nepunih četiri minuta, bacite oko na njega 😉

Zašto sam ga odabrala?

Iskreno, OBOŽAVAM temu svog maturskog rada, a očigledno i svi koji znaju da pišem o podsvesti.

Ukratko, podsvest je neka viša sila u nama koja kontroliše naš život.

Kakve sad ovo ima veze sa temom?

IMA BOGAMI!😄

Sve je ukratko objašnjeno... Potreba da se osetimo supetiornim to pod broj jedan.  

Drugo je da mislimo da nečiji život mnogo bolji od našeg.

Zašto pratimo poznate ličnosti?

- SAVRŠENA (ALI NEISTINITA SLIKA NAM JE PRIKAZANA), a sigurna sam da je to daleko od toga, samo što to ne može da se proveri,

Zašto onda mi kažemo da je život 'sranje'?

SVI bismo voleli da uživamo, to je sigurno, ko ne bi?

Mada, ako se setim vremena kad nisam morala toliko da radim( mislim na školu),  bilo mi je DOSADNOOO!

Nisam osetila nikakvu svrhu u životu.

Prema onome što sam naučila uz maturski, a i iz iskustva da sami biramo sreću.

Manimo se tuđih života...

Čemu svrha što bih ja da živim kao neko drugi, kad to nije moj život.

Evo svi se čude što sam ja srećna, pa ću vam otkriti moj recept sreće😁, što bi rekla Sonja Marinković.

Da teško je, nećemo se lagati... 

Stvar je u tome što se ja fokusiram na pozitivne stvari, a ovo loše- učim iz toga..

Idem dalje... 

Šta kažete? 

Jel teško?

Samo još jedna stvar, onaj dečak sa invaliditetom, možda je i bio srećan i u kolicima, da se razumemo nije to kazna.

Evo ja sam se rodila, desilo se šta se desilo- NE MOGU DA HODAM, I?

Da li me je to sprečilo da budem srećna?

MA KAKVI!

Osmeh mi je uvek od uha do uha

Sreća je u mojim rukama!

Evo ja se raspričala, vi izvucite poruku.😅

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora

Kakva imam očekivanja od života?

 Ćao svima, 

Obećala sam vam da će biti drugačijeg sadržaja na blogu, a ovo je prva tema koju ćemo drugačije analizirali, kako biste videli da sam ja pored toga što imam cerebralnu pralizu, i što sam korisnica invalidskih kolica- zapravo obična devojka. 

Često za sebe čujem da se ne zadovoljavam prosečnim, te sam rešila da pitam i neke prijatelje koji su njihovi  visoki standardi. 

-Posao

-Ljubavni partner

Eto takve standarde imam i ja.  O momcima ne bih ponovo da pričam jer bi to ponovo povuklo temu kako sam osoba sa invaliditetom i da ja imam neke prepreke koje nisu vezane samo za visoke stadarde. Samo  se nadam da će pravi doći u pravo vreme.
Što se tiče posla, tu bi se opet moglo pričati kako osobe sa invaliditetom nailaze na dodatne prepreke, a ukoliko vas to zanima imate emisiju u sklopu bečejskog i novo bečejskog portala -Web info-

     👇

Objektivno o : Zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Nije loše imati visoke standarde, ukoliko znamo da napravimo granice. Milion puta sam rekla da najbolje poznajemo sebe, tako da bi trebalo da znamo gde bi bilo najbolje zaustaviti se. 

Ne znam da li sećate, ali na samom početku sam ja pričala o tome kako bi trebalo stići do cilja. To je zapravo suština svega. 

Na časovima filozofije pričali smo o sofistima, tačnije relativizmu.

Na primer, meni sad može da bude hladno, da nosim jaknu, a dok neka druga osoba može da ide u kratkim rukavima. 

Tako i zadovoljavanje u životu.  Ono je subjektivno, i ne mora da ima nikakve veze sa činjenicom da sam ja osoba sa invaliditetom.

Ne nailazim samo na fizičke prepreke u životu. 

Činjenica je da život stavlja poslove na tržište, te da ako se neko ne zadovoljava sa nekom sumom novca, ta osoba će težiti ka tome.

Ali nećemo govoriti samo o poslu, već o životu uopšteno jer u toj 'igri', veliku ulogu igra i stav i karakter.

Kad kažem to, mislim na okolinu, koja misli da nas zna najbolje. 

Ljudi oko nas mogu da nam daju savete, a na nama je da li ćemo saslušati ili ne.

Stvar je u tome da iako nam je uglavnom predočeno da smo svi isti( mislim na ljude), to nije baš tako.

Kad smo učili o sofistima takođe smo pomenuli da nije stvar imati iste prilike. Ponekad nam veština pomaže u uspehu, a i čak iako nam je data ista prilika neko će morati više da se potrudi od druge osobe. Evo ja na primer, moram da prelazim dosta fizičkih prepreka, a ove druge lako 'preskočim'.

Zato kažem da je sve stvar odlučnosti stava i poznavanja sebe, 

https://bum-becej.org/pokreni-mehanizam-dodela-sertifikata-za-uspesno-zavrsenu-obuku/

Rekla bih da bi bilo najbolje da do cilja idemo malim koracima, jedna po jedna stepenica- kao jedna lekcija. Onda možete da osvojite najveću životu nagradu, a to je da budete ponosni na sebe.😉

Kao ja kada sam uspešno zavšila obuku "Pokreni mehanizam", i bila zadovoljna reportažom.

Uvek uz vas,

Vaša Aurora💜

Zašto osobe sa invaliditetom bivaju pogrešno shvaćene?

 Ćao svima, 

Ušli smo u novu godinu, a to skoro uvek donosi promene. Kao na primer činjenicu da je blog zasad plav!

Dok smo radili reportažu o osobama sa invaliditetom u Bečeju, i pričali o preprekama sa kojima se najčešće susrećemo, morali smo da napišemo i poruku kao zaključak reportaže.

                                                              Sikala: Olivera Marić

To je bio najteži deo, jer smo morali da nađemo pravi način da kažemo nešto, a da se većinski deo populacije, koji nije korisnik invalidskih kolica, ili bilo kojeg drugog pomagala, uvredio.

https://bum-https://bum-becej.org/medjunarodni-dan-osoba-sa-invaliditetom/?fbclid=IwAR2zBVEhpZ7QpPjpUNrMwLgL4tvvXd5id6Kg5t6Si4RRHzrOE1kRwe4D47U

Kako su i naši sagovornici;članovi udruženja Feniks- plus Bečej i Ivana Ćurčić rekli, osobe sa invaliditetom  se susreću sa mnogim preprekama, i fizičkim a i psihičkim.

Jedna od stvari koju je sekretar Feniksa naveo jeste da ljudi često spajaju osobe sa invaliditetom sa novcem i doniranjem. Slažem se sa tim, ali ne kažem da je tražiti novac loša stvar- naprotiv svako ima pravo da potaži pomoć za bolje sutra.

Ukoliko niste pogledali reportažu koju smo radile moja prijateljica i ja, sada imate priliku za to😊Ovo nas dovodi do početka...

Zašto  osobe sa invaliditetom bivaju loše shvaćeni?

Kao što sam rekla, ovo će biti treća godina od kako vodim ovaj blog, a imala sam prilike da naučim dosta toga. 

Sve što napišem, može biti shvaćeno pogrešno- zato biram reči, kao što se desilo u jednoj debati na  instagramu. Ja sam mogla drugačije da se izrazim- ali eto nisam zaista mi je žao...

Vrlo je bitno sagledati stvari i uvideti grešku ukoliko postoji.

Ovo ima veze sa pomenutim donacijama, jer prosto ne može svako da zna sve o svakom, i razloge koje ima neko da traži novac.

Sigurna sam da ima razloge zašto, i ukolko neće da ispriča svoju priču, skroz je okej.

Poštujte tuđu odluku da zadrži to za sebe.

Takođe u želji za bolje sutra važno je znati kako da se pravilno  izrazimo, tj. pokušamo da pokažemo zašto su nam na primer porebne rampe pod određenim nagibom, koliko znači jedan sekund nečijeg parkiranja...

Sve je do stava kojim to pokušavamo.

Agresija prouzrokuje agresiju, tako da se i na to obrati pažnja, pogotovo pošto je tema osetljiva.

Iz tog razloga od ovog posta teme će biti malo drugačije.

Dosad mi je fokus bio isljučivo na osobama sa invaliditetom, a neke svoje potrebe kao tinejdžerka, ovlaž dotakla.

 TO ĆE SE MENJATI!

Pokušaću da vam oslikam svoj život( koliko to bude bilo moguće da bih očuvala i privatne stvari), i na taj način pokušati da razbijem stereotipe i predrasude sa kojima se susrećem.

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💜

Šta je IM-PACT 21?

 Ćao svima, 

Pre nego što pređem na današnju temu, želela bih svma da poželim srećne predstojeće  praznike!

Ukoliko me pratite na instagramu, znate da je decembar itekako bio produktivan za mene, jer sam uspela da govorim dosta o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji- ČAK SAM I INICIRALA SVOJ PROJEKAT! Ovim putem želim da se zahvalim Kancelariji za mlade, koja mi je omogučila da svoju zamisao sprovedem u delo, Milici Knezevič i Milici Veljković, koje su učestvovale u celom tom događaju.

Ove dve divne devojke  govore o važnostima o važnostima adekvatnog pomagala koji je osobama sa invaliditetom itetako potreban.

Šta je IM-PACT 21?

Neformalna grupa mladih aktivista/kinja sa invaliditetom i saveznika/ca bez invaliditeta udruženih u cilju poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom.

Tamo imate priliku da saznate probleme raznih ljudi i razlog zašto je važno da osobe sa invaliditetom imaju pomagalo koje njima odgovara. 

Ja sam takođe obrazložila svoje  mišljenje;

Hvala TEAM IM-PACT što su mi pružili tu priliku, a ja vas pozivam da pogledate njihov instagram profil, @im.pact21, i ukoliko ste osoba sa invaliditetom ili imate osobu sa invaliditetom u porodici, popunite anonimnu anketu  koju oni sprovode https://linktr.ee/im.pact21, jer nama pomagala zaista znače život. Tako možete dati svoj doprinos kako bi se promenio pravilnik o izdavanju tehničkih pomala.

Zašto bismo trpeli bolove i neprijatne pozicije, samo da bi se kretali?

Samo zato što to nije predviđeno za moju dijagnozu?

Setite se kad sam vam pričala da se neka dijagnoza drugačije ispolji kod svakog pojedinca.

Ponekad imam utisak da ljudi misle da ja preživljavam, a ne da živim svoj život baš zbog toga što moram da se suočavam sa mnogim preprekama. 

Svi se čude, kako ja većinu stvari obavljam samostalno, ali bih mogla  mnogo više ukoliko bih imala pomagalo prilagođeno svojim potrebama.

I da, verovali vi to ili ne, ja živim svoj život, i uopšte mi nije žao što ga živim. Neke stvari jesu komplikovanije za obaviti, pogotovo zbog leve ruke, ali znam da su tu osobe koje će mi uvek pomoći ukoliko je to potrebno.

Molim vas, svi vi koji čitate moj blog i pratite moj rad, razmislite o tome što imate.Nemojte da vam fokus bude na tome šta je meni ili bilo kojoj drugoj osobi sa invaliditetom teško,otklonimo sve stereotipe i predrasude, kako bi nam svima bilo lepo.

Ne postoji planeta B!

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora😊

Kako sam našla svrhu u životu kao osoba sa invaliditetom?

 Ćao svima,

Dugo me nije bilo, a jedan od razlog razoga jeste da sam od  septembra krenula u četvrti razred gimnazije, i imam dosta obaveza oko pripremanja za fakultet i maturskog rada, da prosto pored toga nemam puno toga da vam pričam. Takođe bih želela da vas obavestim da će postovi zbog toga izlaziti ređe- jednom, dvaput mesečno... 

Naravno, samo neko vreme, dok ne završim te obaveze.

Nadam se da me razumete....😊

Što se tiče drugog razloga, imaćete priliku to da vidite u toku sledeće nedelje na mom instagram profilu.😉

A sad pređimo na temu.

Nalazim se u periodu gde, nam kao maturantima, govore da je fakultet jedna od najvažnijih odluka koje treba da donesemo u životu. Svesna sam, a i ranije sam napomenula da je vrlo teško donositi odluke.

Kako smo se na časovima filozofije bavili egzistencijalizmom, dobila sam ideju za ovaj post.

Čini mi se da sam u nekom od ranijih postova pomenula da bih volela da se bavim psihologijom i postanem psihoterapeut, ali to se promenilo.

Kao što je profesor filozofije rekao; dok budemo birali šta ćemo studirati, moraćemo nešto da odaberemo, u mom slučaju novinaratvo, i ostavimo sve druge opcije (psihologiju) iza sebe.

Kako sam shvatila da je novinarstvo pravi izbor za mene?

Nakon što sam odustala od psihologije, iz više razloga koje ne vredi pominjati sada, pisala sam ovde postove, izveštavala o tome šta ja radim, kao što je "Memorijalni turnir-Slobodan Malešev Bobica", i poslednji intervju sa Marinom, osetila sam se ispunjeno.

Kao osoba sa invaliditetom koja ne može samostalno da hoda, pomaže u nekim kućnim poslovima, i nogom prelazi granice, otkrila sam da to novinarstvom mogu to da uradim.

Na projektu, 'Pokreni mehanizam' koje je organizovao BUM Bečej, videla sam da u novinarstvu itekako mogu sve i svašta da otkrijem, posetim nova mesta, čujem tuđe poučne priče, ali jedna od meni najbitnijih stvari:

Imam priliku da prenesem ljudima informacije, i na taj način pokažem kako bi trebali da misle, a ne šta da misle!

To je bio cilj koji sam želela još kad sam počela da blogujem, sa petnaest godina, a pronašla sam i način kako bih na pravi način doprinela svetu.

Želja svakog od nas na ovoj planeti jeste da nekako doprinesu svetu. 

Egzistencijalisti kažu da treba sami da odgovorimo na neka pitanja;

Zašto ja uopšte živim?

Koja je moja svrha u životu?

Kako to da mi nije teško što neke stvari, zbog invaliditeta, ne mogu da radim?

 

E ovako; živim jer sam preživela nakon krvarenja u mozgu iste noći kada sam se rodila, i sama sam odlučila da živim srećno.

Svrhu sam pronašla u novinarstvu, a isto tako kako sam odabrala da živim srećno, a na stvari koje ne mogu da promenim, kao što je činjenica da imam cerebralnu paralizu, prihvatim kao takve i ne mučim sebe time što ne mogu da hodam i radim neke stvari.

Ljudi koji me vole, ne vide to kao problem, i prihvataju me i poštuju kao takvu.

Sami sebi stavite granice, pišite svoju priču, uživajte!

Zapamtite da ga niko drugi ne može živeti umesto vas, na nama je  čak kako ćemo nečiji savet da prihvatimo.

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💜

Šta za mene znači sloboda?

 Ćao svima, 

Neko meni veoma drag, pitao me je šta za mene znači sloboda. Već dugo razmišljam o toj  temi, samo što sam je odlagala pošto je dosta kompleksna.

Šta je sloboda?

Mislim da niko od nas ne zna šta je zapravo sloboda. To uvek želimo da dostignemo, čitav život.

Vi znate da meni nešto malo mnogo može da znači, to sam vam više puta spominjala. Da ne bismo otišli u jako veliku debatu zbog ove toliko široke teme držaću se pitanja koje upućeno meni.

Šta za mene znači slododa?

Najveća prepreka koja mene zaustalja jesu prepreke na putu, i večita svađa sa stepenicama. Ona osoba koja me lično poznaje, znaće da pokušavam da budem što samostalnija, i da mi nije nimalo nije teško da se pomučim. Šta više, volim to. Dakle jedna od najvećih prepreka i ne samo mojih nego svih osoba sa invaliditetom jesu rupe na punu.

Podsetimo se slika trotoara u Bečeju...

Pošto sam korisnik invalidskih kolica, nikako ne mogu samostalno da se krećem. Odmah da naglasim, invalidska kolica nisu ta koja me ograničavaju. Ona mi pomažu da se krećem po gradu, ali problem je u tome što i najmanja moguća rupa može da izazove nesreću... 

O tome možete detaljnije da pročitate u ovom postu: https://aurorasescape.blogspot.com/2020/02/budimo-humani_24.html

Da li vi mislite da možemo sami po ovim putevima da se krećemo?

Naravno da ne!

Ja znam da ljudi koji me vole, žele da mi pruže sve što je njihovoj mogućnosti, ali ja bih se osetila mnogo lagodnije da mogu da odem gde god poželim bez potrebe da neko ide sa mnom i gura me.

Moja sloboda bi bila tada kada ne bih morala da razmišljam da li ću moći tuda da prođem ili da li će tu prednji točkovi da se zaglave kolica se prevrnu...

Dakle, za mene sloboda znači da se slobodno krećem,ali predpostavljam da koji nisu korisnici invalidskih kolica, ili bilo kojeg pomagala o tome nisu ni razmišljali. Za njih je sloboda nešto drugo.

Ja bih samo da vas zamolim sve, razmislite o tome...

Život može da se preokrene kad se vi tome najmanje nadate!

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora

Život je lepši sa osmehom- iz ugla Marine Minić

 Ćao svima,

Stalno vam govorim da vam se život može preokrenuti, i da ga zato treba voleti i ceniti sve.  Kao i da život sa invalidom nije kazna.

Moja današnja sagovornica, Marina Minić će se sigurna sam složiti sa mnom.  Hvala ti Marina što si prihvatila moj poziv, i što si odgvorila na moja pitanja. Pre nego što počnemo sa našim razgovorom, zamolila bih vas da pogledate video koji sledi

Pa da počnemo

1. Kakav je bio tvoj život pre nego što se ta nesreća desila,da li možeš da nam to opišeš?

"Bila sam sasvim obična devojka, koja ide na posao, druži se, radi po ceo dan, sanja o velikim promenama u svetu.."

2. U videu si rekla da ti je bilo jasno da ćeš biti u kolicima, da li je ispalo kako si očekivala da će biti?

"Zavisi sa koje strane se gleda. Fiziči nisam ni mogla da pretpostavim da će biti ovako. Ne osecam polovinu svoga tela. Sada se posle operacije na Tajlandu nešto minimalno promenilo, ali tek za 1 promil.. Ne osećam ni bešiku ni creva, to je poseban problem.. Rekla bih i najveći. I hodanje i osećaj bih zamenila za normalnu funkciju bešike. A psihički sam dosta jača. Izdrzala sam vise nego sam mogla da sanjam da ce mi se ikada desiti. Moja porodica takođe. Ovo nam je pokazalo koliko mozemo da preživimo u zajedništvu i ljubavi.. "

3. Kakav ti je pogled na svet,da li se nešto promenilo?

"Sada sam dosta sporija, u svemu. Gledam da sve bude lagano i opusteno. Mnogo vise uzivam u ukusu kafe, mirisu ručka, osećaju vetra u kosi. Mnooogo više volim svoju porodicu (ako je to ikako moguće)."

4. Rekla si da nas ljudi ne razumeju,kako bi ti to promenila?

"Ljudi nas ne razumeju jer ne znaju. Dosta radnji je za funkcionalne ljude refkeksna radnja. Poput hodanja, sedanja i ustajanja, odlaska bilo gde u grad ili kod prijatelja. Dok ja prvo moram da pitam da li je i koliko sve pristupačno za mene. I moram da napomenem da sam u ozbiljnoj svađi sa stepenicama... Dakle, informisanje dece i odraslih o nacinu žvota osoba sa invaliditetom je prvi korak. Ako bi ljudi znali sa kakvim se problemima suočavamo, bilo bi lakše prilagoditi spoljnu sredinu. A sve kreće iz nas samih.. "

5. Jednom prilikom sam sa Milicom Veljković prošle godine pričala, pa smo u intervjuu došli smo do zaključka da na internetu ima informacija o osobama sa invaliditetom,ali ljudi ne znaju šta je tu tačno a šta ne. Da li se slažeš?

"Slažem se. Ponekad susretnem čak i osobu u kolicima koja nema kompletne informacije, iako je istrazivala sajtove. Mislim da je razmena iskustava najbolji nacin za informisanje. "

6. Šta te danas  ispunjava?

"Pored porodice, koju neizmerno volim i fizikalne terapije na koju rado idem, otkrila sam novu ljubav. Stoni tenis! Fantastični sport. Pruža mi puno mogućnosti za napredovanje u takmičarskom smislu, a da ne spominjem da sam upoznala jako puno divnih ljudi i odličnih takmičara. I u zemlji i u inostranstvu. Imam već dve medalje i ne nameravam da se zaustavim."

7. Ako bi mogla da biraš,da li bi odabrala ovo iskustvo?

"Ranije, mozda. Ali sada kada znam kako je....... Nikada! "

8. Rekla si da igraš stolni tenis,da li je to tvoja profesija? Ako ne šta je?

"Tehnički sam u penziji.. 😆 A kao sto sam rekla, stoni tenis je moja nova ljubav, a stonoteniski klub osoba sa invaliditetom "Tvrdjava 021" je moja druga kuća.. "

9. Vratimo se malo na piču sa početka. i intervju u emisiji "Praktična žena", da li se plašiš ljubavi zbog svega što se desilo?

"Ne plašim se ljubavi i jako sam otvorena prema celoj toj situaciji. Ali sam i jako pazljiva. Sada čekam nesto jednostavno i spektakularno.. Tek sam sada shvatila narodnu izreku Tri puta meri, jednom seci"

10. Za kraj,šta bi želela da poručiš mojim čitaocima?

"Budite magični!"

Draga Marina, još jednom ti hvala na izdvojenom vremenu. Kao što vidite, nije nikom od nas lako, ali smo pronašli sreću u malim stvarima i ne zaustavljamo se. Slažem se sa tobom da je razmena iskustva najbolji način kako bi većina ljudi saznala nešto o nama. Ja vam dragi moji čitaoci predlažem da te loše stvari iskoristite kako bi ste ojačali, a uz lepe stvari, kao što su medalje uživate!

Uvek uz Vas, 

Vaša Aurora💓

Zašto sam pisala dnevnik?

 Ćao svima, 

Kao što sam vam u prethodnim postovima pričala da sam pisala dnevnik, danas ćete  saznati i zašto.

Prvo, moram da priznam da sam počela da pišem dnevnik kada sam videla seriju, Violeta, sigurna sam da se mnogi sećaju i znaju o kojoj seriji je reč. Kasnije mi se svidelo kako se osećam kad napišem to što me muči na papir, pa sam samo nastavila.

https://www.themoviedb.org/tv/61720-violetta/cast

Kako je vreme prolazilo, a ja rasla, dobila sam želju da se vratim na početak i pročitam svoj dnevik. 

Bilo je čudno s obzirom da sam znala da su se sve te stvari o kojima sam pisala, ja ih više nisam osećala važnim. Čak nisam ni razmišlala na taj način, kao pre osam godina. Da, dnevik sam pisala od petog razreda osnovne, sve do kraja prvog razreda srednje škole, tad kad sam rešila da podelim svoj život sa vama. 

Nedavno sam pročitala članak u "Blic ženi", gde je pisalo da je vođenje sopstvenog dnevnika oslobađanje stresa. To je tačno, jer te stranice sadrže više moje tuge i brige, nego sreće, ali smatram da sam tada bila iskrena prema sebi, Moramo priznati da smo najiskreniji sami sa sobom. 

Društvene norme su odredile da momci, muškarci uglavnom, nikako ne smeju da plaču, niti da pokazuju emocije pred društvom. Devojke, pa od nas se uglavnom očekuje da budemo fine, kulturne... 

Ne kažem da ja sad nisam fina i kulturna, ali nemam nameru da se pravim neko ko nisam samo da bi me ljudi prihvatili i shvatili.

To je greška... Zahvaljujući ovom dnevniku shvatila sam šta je ustvari bio moj problem.

Kada se predstavljate kao nešto što niste vi, biće teško pronaći sebe ponovo.

Srednja škola je, kao što već znate, mesto gde skoro nikog nisam poznavala, pa niko nije znao kakva sam ja ustvari. Tako sam imala priliku da shvatim šta me zaista čini srećnom, toliko da više nisam nikome popuštala. Istina, iako ponekad boli mnogo je bolja od laži obučene u istinu, mada sve zavisi koliko su osobe spremne za istinu. To zavisi od nas.

Budite iskreni prema sebi, makar na papiru, kao što sam ja sa vama ove dve godine. Dnevik je nešto vaše, i niko vam ga neće uzeti. 

Tu ćete imati dokaz koliko ste se promenili, šta vam je postalo bitnije, šta vam se sviđa šta ne.

Budimo ponosni svega toga što smo postigli kao osoba.

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💕

Da li moj osmeh krije tugu?

 Ćao svima, 

U četvrtak, kao što većina od vas zna, bio mi je rođendan. Većina ljudi koji su mi čestitali, želeli su mi da uvek budem srećna i nasmejana. Ne brinite, hoću!

Želim još jednom da se zahvalim svima koji su mi čestitali i ulepšali mi dan.

Danas želim da vam ispričam zašto sam tako nasmejana, iako ponekad stvarno može da bude teško, kao što sam to već navela u postu Zašto je bitno biti nasmejan, rekla sam da su me teške situacije naučile da najviše treba da se fokusiram na ono lepo, a ono loše iskoristim kao pouku i nastavim dalje.

Na jednom instagram nalogu, @poludela_devojka, pročitala sam tekst koji me je inspirisao za današnju temu. 

"Ko kaže da je osmeh simbol sreće a suza simbol tuge? Nekada pokazujemo veliku radost suzama, a duboku tugu osmehom."

 Ovo me je podsetilo na nešto što se desilo pre nekoliko meseci, jer je jedna osoba rekla da ja sebe branim osmehom, kako bih sebe zaštitila od loših stvari, emocija....

Da, shvašta mi se u životu desilo, sama sam vam to rekla nekoliko puta, kao i u postu koji sam pisala pre nekoliko meseci, i vi možete da se vratite na njega. Ipak, to što su mi se loše stvari dogodile, ne znači da sam tužna.

Verovali vi to ili ne, ne umem da se pravim lažem i pokazujem da sam dobro, ako zaista nisam.

Ova slika će vam reći više nego bilo koja reč koju ja ovde mogu da iskucam.

Opet, to ne znači da neki ljudi žele da zadrže stvari za sebe, pa umesto da objašnjavaju da im je loše osmehom prikriju to.

Ja ipak promenim ton glasa,koji postaje malo niži i kraći, kao i raspoloženje, i ne volim da lažem. Priznam da nisam dobro, i da ukoliko o tome ne želim da razgovaram to ću reći onom ko želi da me sasluša.

O tome ću pričati malo dublje u jednom od narednih objava, a sad se vratimo na današnju temu.

Ne, moj osmeh ne krije duboku tugu. On pokazuje koliko sam zaista srećna jer imam priliku da živim i odrastam uz mnogo emocionalnih uspona i padova.

Stvar je u tome što mi sami dopuštamo emocijama da nas kontrolišu.

Tuge će uvek biti, kao i sreće, ali to je život. Težak ali poučan, i nikada nećemo dobiti sve što možemo da poželimo. Sreća zavisi od nas samih, da li ćemo se fokusirati na to što smo mogli da dobijemo, ili na to što ćemo tek dobiti.

Zapamtite, ni sve pare ovog sveta ne vrede toliko kao istinska sreća. 😉

Novac može biti samo mala potpora ka putovanju koje će vas usrećiti,  ili ćete imati priliku nešto da uzmete, ali koliko će ta sreća trajati zavisi od nas samih.

Meni invaliditet nije prepreka kako bih bila srećna, nemojte da vas sprečava.

Uvek uz vas 

Vaša Aurora💖