Ćao svima ,
Kao što sam vam rekla u ranijim postovima , razlikujem se od ostalih samo zbog kolica.
One me dosta izdvajaju.
Stvarno i jesu upadljiva . Izdvajaju me više nego što bih želela.
Pogotovo zato što ne izgledaju kao obična invalidska kolica .
Ukoliko ste čitali "Kako izgleda moj dan na ekskurziji "‚imali ste priliku da vidite kako izgledaju.
Konstrukcija celih kolica je teška 19 kilograma , prednji točkovi su uži i mnogo pokretljiviji nego kod običnih kolica . Zadnji točkovi su širi , pa nam je potreban širi ulaz , i naravno prolaz . Zbog toga obično ne mogu da uđem u svaku radnju jer su negde rafovi uski .
Stepenice su takođe jedan problem . Pored staze , naravno.
Nikada me nećete videti da idem sama . U prethodnom postu i u postu " Cerebralna paraliza " rekla sam da sam imala krvarenje u mozgu koje je ostavilo nepromenjive posledice .
Više mi je oštećena desna strana mozga , te mi najveći problem pravi leva ruka .
Nemam veliku pokretljivost sa njom . Skoro pa je i ne koristim .
Ne mogu samostalno da je okrenem i obično koristim ili celu šaku ili samo palac i kažiprst .
Zbog toga ne bih mogla da kontrolišem kuda idem . Pokušala sam kad sam bila manja i samo sam išla u krug .
Zato uvek neko mora da ide sa mnom , tj da mi pravi društvo .
Zahvalna sam prvenstveno porodici , i naravno ljudima koji mi pomažu. Pogotovo ako im to nisam tražila.
Cenim to.
Najviše sam zahvalna jer sam uvek bila uključena u društvo .
Ne izlazim baš svaki dan . I to je normalno .
Najbitnije je to da se nikad nisam sakrivala.
Zašto bih?
Nisam čudovište.
Imam pravo da se osetim prihvaćeno .
Istina je da iskačem iz normalnosti. Nikad me nije bilo sramota da se pokažem svetu .
Nemam šta da krijem . Ali i to što sam upadljiva ima svoje prednosti .
Na primer....
Šta je prvo što primetite kad me vidite ?
Kolica naravno.
Sledeća stvar je moj osmeh . Moje najveće oružje . Ono je uvek tu .
Naravno, ja jesam ozbiljna . Ali osmehom širim pozitivnu energiju.
Ta energija koju nosim , prelazna je .
Dajem ljudima želju i nadu da se bore.
Ne smetaju mi upitni pogledi . Kakvi god da su , svi ljudi primaju istu poruku .
Moju želju da se borim . Naravno da nikad ne odustajem .
Znate zašto sam ista?
Ljudsko biće sam .
Imam probleme , ko ih nema?
Suočavam se sa svakakvim izazovima.
Nikad nisam tražila nikakvu povlasticu .
Pohađam školu kao i svi oni . Imam sve potrebno da budem prihvaćena .
Ako gledamo fizičke razlike , svi se razlikujemo . Boja očiju je nekom svetla , nekom tamna.
Neko može da ima riđu , neko smeđu , a neko plavu boju kose.
Po čemu bi smo se razlikovali da bi svi izgledali , mislili , i radili isto?
Ni po čemu.
Trebali bi smo više da cenimo razlike.
Svet bi bio toliko dosadan i monoton .
Ono što želim da kažem jeste da je lepo to da smo posebni . Svako ima mesto na ovom svetu .
Ne treba se sakrivati od sveta.
Učimo od njega.
Dopusimo da neko uči od nas .
Najbitnije je da ne prestanemo da se borimo. 💪💪💪💪💪💪💪💪💪💪
Uvek uz vas,
Vaša Aurora💟
Kao što sam vam rekla u ranijim postovima , razlikujem se od ostalih samo zbog kolica.
One me dosta izdvajaju.
Stvarno i jesu upadljiva . Izdvajaju me više nego što bih želela.
Pogotovo zato što ne izgledaju kao obična invalidska kolica .
Ukoliko ste čitali "Kako izgleda moj dan na ekskurziji "‚imali ste priliku da vidite kako izgledaju.
Konstrukcija celih kolica je teška 19 kilograma , prednji točkovi su uži i mnogo pokretljiviji nego kod običnih kolica . Zadnji točkovi su širi , pa nam je potreban širi ulaz , i naravno prolaz . Zbog toga obično ne mogu da uđem u svaku radnju jer su negde rafovi uski .
Stepenice su takođe jedan problem . Pored staze , naravno.
Nikada me nećete videti da idem sama . U prethodnom postu i u postu " Cerebralna paraliza " rekla sam da sam imala krvarenje u mozgu koje je ostavilo nepromenjive posledice .
Više mi je oštećena desna strana mozga , te mi najveći problem pravi leva ruka .
Nemam veliku pokretljivost sa njom . Skoro pa je i ne koristim .
Ne mogu samostalno da je okrenem i obično koristim ili celu šaku ili samo palac i kažiprst .
Zbog toga ne bih mogla da kontrolišem kuda idem . Pokušala sam kad sam bila manja i samo sam išla u krug .
Zato uvek neko mora da ide sa mnom , tj da mi pravi društvo .
Zahvalna sam prvenstveno porodici , i naravno ljudima koji mi pomažu. Pogotovo ako im to nisam tražila.
Cenim to.
Najviše sam zahvalna jer sam uvek bila uključena u društvo .
Ne izlazim baš svaki dan . I to je normalno .
Najbitnije je to da se nikad nisam sakrivala.
Zašto bih?
Nisam čudovište.
Imam pravo da se osetim prihvaćeno .
Istina je da iskačem iz normalnosti. Nikad me nije bilo sramota da se pokažem svetu .
Nemam šta da krijem . Ali i to što sam upadljiva ima svoje prednosti .
Na primer....
Šta je prvo što primetite kad me vidite ?
Kolica naravno.
Sledeća stvar je moj osmeh . Moje najveće oružje . Ono je uvek tu .
Naravno, ja jesam ozbiljna . Ali osmehom širim pozitivnu energiju.
Ta energija koju nosim , prelazna je .
Dajem ljudima želju i nadu da se bore.
Ne smetaju mi upitni pogledi . Kakvi god da su , svi ljudi primaju istu poruku .
Moju želju da se borim . Naravno da nikad ne odustajem .
Znate zašto sam ista?
Ljudsko biće sam .
Imam probleme , ko ih nema?
Suočavam se sa svakakvim izazovima.
Nikad nisam tražila nikakvu povlasticu .
Pohađam školu kao i svi oni . Imam sve potrebno da budem prihvaćena .
Ako gledamo fizičke razlike , svi se razlikujemo . Boja očiju je nekom svetla , nekom tamna.
Neko može da ima riđu , neko smeđu , a neko plavu boju kose.
Po čemu bi smo se razlikovali da bi svi izgledali , mislili , i radili isto?
Ni po čemu.
Trebali bi smo više da cenimo razlike.
Svet bi bio toliko dosadan i monoton .
Ono što želim da kažem jeste da je lepo to da smo posebni . Svako ima mesto na ovom svetu .
Ne treba se sakrivati od sveta.
Učimo od njega.
Dopusimo da neko uči od nas .
Najbitnije je da ne prestanemo da se borimo. 💪💪💪💪💪💪💪💪💪💪
Uvek uz vas,
Vaša Aurora💟
Нема коментара:
Постави коментар