Ćao svima,
Kao što sam u ranijim postovima pominjala da i ja imam probleme kao i svi
ostali.
Pričala sam o tome kako su me tretirali , ali to nije sve . Kad budem spremna
da podelim sa vama još jedan deo svog života, shvatićete, da je ono što vam
govorim istina.
Kada bi me neko sreo na ulici nikada ne bi ste mogli da poverujete da me mnogo stvari muči. Snovi me
trenutno muče.
Naša izvrnuta realnost . Ponekad se tamo dešavaju stvari koje bi smo voleli da
se dogodi.
Mislim da mi se jedan san non-stop vraća. To se dešava zato što deo mene
podsvesno želi da to bude istina.
Da bi ste razumeli o čemu tačno pričam reći ću vam . Osetiću se bolje ako vam
kažem i rasteretim dušu .
Uglavnom uvek isto počinje:
Ja razgovaram sa drugaricom na telefon . Govorim joj kako imam nešto vrlo važno
da joj kažem .
Stvar je o tome da sam nekako uspela da prohodam . I želela sam sve da
iznenadim.
Sve moje drage osobe su bile pozvane , niko od njih nije znao u čemu je reč .
Kad sam ušetala sama , svi su ostali zatečeni . Plakali od sreće .
Kad sam u postu "Ja sam invalid pa šta? " , rekla da ne mogu baš da
razumem ljude koji su doživeli nesreću .
Ja nikad nisam mogla da hodam . Nisam ništa izgubila, oduvek sam ovakva . Želim
da osetim kako je to trčati , i hodati , ponekad mi bude teško , jer sam odavno
shvatila da to nikad neće moći da bude istina . Znam da je normalno . Ipak
budem besna na sebe , jer dopuštam sebi da se povređujem . Možda nije toliko
velika želja da hodam nego da moje voljene osobe osete to osećanje kao u tom snu .
Znate zašto sam još besna?
Zato što oni to već osećaju , samo što ja to ponekad ne primetim .
Kad me vide da sam srećna , znam da su i oni.
Koliko god neko smatrao da je biti invalid smak sveta, pa , ja sad otvoreno
govorim da grešite i ako to govorim od kad sam otvorila ovaj blog .
Jeste da imam malo prijatelja.
Oni su tu zbog toga što žele .
Znam da će uvek biti .
Nekada sam imala povez , i nisam uviđala koliko zaista vredim .
Zato mrzim kada me osobe sažaljevaju .
Nemam razlog zašto . Takve osobe meni ne
trebaju . Ukoliko nešto ne uspem ,pokušavam da uspem , čak i milion
puta . A ako ni tad ne uspem , nije me sramota da zamolim nekog za pomoć . U
tome nema ničeg lošeg Mada sam vam do sada u ovom postu govorila šta gubite. Da, na žalost gubite deo koji je bio smisao vašeg života , i kajete se što ga
niste više cenili . Možda ovo zvuči malo surovo , i grubo , ali ja uvek govorim istinu koliko god
ona gorka bila .
Ne mogu da hodam . Tačno je.
I šta sad?
Mislim da bi ste sada bili na mojoj sahrani da bih krenula da se jadam za sve
što ne mogu.
Znam da je to normalno, očajavati . Ali možda treba da nađete nov smisao
života.
Koliko me ponekad boli što neću znati kakav je osećaj hodati , znam da vredim .
Imam hrabro srce i čistu dušu . Upoznala sam vrednosti života .
Tu energiju koju svi koriste za
trčanje , ja je delim sa vama . Ne kajem se zbog toga . To što sam invalid nije
kazna za mene . Već imam priliku da obasjam vrednosti života . Pomogla sam
prijatelju da nađe svetlo u životu . Pozdravljam ga ovim putem .
Do nedavno nisam znala da je to cilj mog života. Kad sam saznala osetila sam
mir i sreću . Uvek sam volela da pomažem drugima . To je moj cilj .
Drago mi je da je moj osmeh prelazan . Naučila sam da živim tako .
Dan za danom .
Život će me jednog dana iznenaditi .
Tad kad to budem najmanje očekivala.
Možda ne bi trebali da se pitate šta ćete sa sobom u crnim momentima , tada
ćete se još više osećati loše .
Vremenom će se sve karte otvoriti same.
Znate da sam uvek uz vas , možete mi pisati kad god želite na instagram profilu
@aurora_25_06 .
Možete da računate na mene .
Uvek uz vas,
Vaša Aurora
Нема коментара:
Постави коментар