Ćao svima!
Ne mogu da verujem da je još jedna godišnjica bloga koji sam otvorila kao podršku drugima, za bolju zajednicu. Nadala sam se da ću moći nešto da promenim. Još uvek se nadam tome, samo što verujem da smo zajeno jači.
Žao mi je što smo kao društvo spremni da prihvatimo mnoge nemoralne i nerealne stvari dok su osobe sa invaliditetom i dalje marginalzovane i u većini slučajeva prisutne samo tokom obrazovanja (uglavnom do 18 godina). Kada ispadaju iz legalnog vida maloletne osobe, prepušteni su sudbini, svojim roditeljima i starateljima, kao i svojim mogućnostima da se bore za nivo života koji oni žele. Nije da ne postoje. Neki su glasniji, neki tiši. Ali tu su.
Mnogi su mi govorili da moja vizija utopije( nalik Nove Amazonije Marka Gilmora) nije toliko zahtevna, Ipak se čini daleka i nedostižna.
Razmišljala sam zašto. Naletela sam na sliku iz vrtića i zaključila nekoliko stvari.
Moja pokojna vaspitačica Jovanka bila je upoznata sa činjenicom da imam cerebralnu paralizu. Sećam se da smo bili na razgovoru upoznavanja, nakon čega sam počela da idem u predšklsko. Nikada se nisam osetila drugačije. Isključeno. Štaviše, radili smo svi isto. Kada smo se igrali na podu, svi su bili na podu. Svi su skupljali igrračke. Kada se radilo ili jelo na stolu, bili smo za stolom. Svi bez izuzetaka. Hvala joj na tome. To je bila inkluzija primenjena na delu. Ni deca me nisu posmatrala drugačijom.
I eto glavnog izazova. Kada imaš dijagnozu, ne možeš ni ne treba da je ukloniš. Pitanje koliko ćeš ti ili društvo dozvoliti da te samo ona karakteriše. Vrlo često se deo osoba zaboreavi. Kao da ona postane nevidljiva.
Problem je strah, neznanje i manjak stručnjaka zaduženi za pomoć. Onaj ko je spreman da načini prvi korak razbija barijere i predrasude.
Promene su tu iza ćoška, samo što svi treba da budemo hrabri i napravimo prvi korak.
I ljudi bez dijagnoze imaju različite aktivnosti, radne navike, želje potrebe, prošlost... Na svakog utiče drugačije. Zar ne?
Razmislite,
Нема коментара:
Постави коментар