Ćao svima,
Često dobijam lepe komentare o mom blogu, ali sam apsolutno sigurna da ima ljudi kojima se ne dopadam kao osoba niti im se ne dopada ono što radim. U redu je imate pravo da tako mislite, ja vas neću zbog toga mrzeti, šta više uzeću u obzir sve što vi kažete i promeniti nešto ako smatram da se treba menjati, ali neću prestati da pričam i razgovaram o životu jedne mlade osobe u kolicima. Ne zato što se vama inatim, nego zato što je pisanje moj svet. U svet gde je samo moja želja za jednakosti, i lepom životu za sve nas, zato što je pisanje i pomaganje drugima za mene mir i spokoj. To sam ja, Aurora.
Pogledala sam film o kom smo mi već ovde malo i razgovarali, neko s kim sam danas bliska i sa kim mogu da razgovaram.
Film "Da me nema" govori o životu Milice Veljković, moje saradnice, i mogu da kažem prijateljice.
Ovaj film potvrđuje sve što sam vam ja do sada pisala, i veoma mi je drago što se ona odlučila da priča o tome što joj se dogodilo , jer sam sigurna da je niko od nas neće žaliti, već će joj se diviti. Priča jeste potresna, ali će vas njen potrešen glas na ivici suza potstaći da gledate život malo drugalije, i porazmislite o životu i njegovim izazovima. Ono što je najbitnije da volite sebe i prihvatite sebe kao osobu sa invaliditetom, drugi nisu opšte bitni.
U životu će se izdešavati milion stvari, neke dobre neke loše, koje mi čak ni ne očekujemo, ali ćemo uspeti da ih preguramo.
Nemojte se stalno ptati -A zašto baš ja?- , i ne mislim samo na invaliditet, već na milion drugih stvari koje nam se u životu desiti. Odgovor nećete naći, jer kako kažemo Milica i ja , sve se sa razlogom dešava, bez našeg pitanja, samo se desi.
Kakav god da je život i čini vam se da je veoma težak, vaš je, vi možete da budete onaj ko će birati put, to sam vam već par puta rekla.
Uživajte, mnogo je lepše!
I zapamtite da nikad niste sami!
Нема коментара:
Постави коментар