Ćao svima,
U proteklih nekoliko nedelja, meseci čak, veći deo vremena provodila sam čitajući knjige, razmišljajući o blogu, temama i ponavljanju istih. Nemam izgovor o tome zašto nisam pisala, a želela sam. Samo što nisam znala šta. A onda mi je sinulo.
Pisala sam o verzijama sebe koje drugi stvaraju o meni A opet, deo tih slika konstrujišemo mi sami. Stavom, pokretom tela, mimikama lica i izražavanjem o drugima, a i o sebi. Na neke priče narator ostavlja utisak.
Zamršeno, zar ne? 😅
Ja sam dvadesetjednogodšnja smeđokosa devojka, sestra, ćerka, unuka, Volim da čitam, istražujem i komentarišem raznorazne teme koje se dešavaju u društvu. Mogu se naći u knjigama i serijama. Obožavam svoju porodicu, mlađu sestru i brata. Ne izbegavam druženje mada mi treba vremena da bih se oslobodim i budem ja. Završila sam srednju i osnovnu školu, kao i raznorazne kurseve među kojima je novinarstvo. Samo što imam cerebralnu paralizu.
Kada bih se predstavila ovako, da me niko ne vidi ne bi pomislio ništa čudno. Čim dodam poslednju rečenicu, odnosno dijagnozu ili invaliditet odmah se stvara drugačiji utisak. Kao da se ostale osobine o meni potpuno zaborave ili izgube težinu nad činjenicom da imam fizički hendikep.
Arhiva bloga |
Nedavno sam krenula na psihološko savetovanje, gde mi je terapeutkinja skrenula pažnju i pitala me:
Ko stvara te barijere: drugi ili ti?
Moj odgovor je svi po malo. Društvo u kome živimo toliko govori o inkluziji, postoji i na papiru,ali nekako je ne primećujem u svakodnevnici. Moja slika o sebi, varirala je tokom godina i rešena sam da je iskristališem. Oduvek sam imala svest o tome da ja ne mogu da hodam i trčim, obavljam neke stvari sama i to bi uglavnom išlo u prvi plan.
Tokom Novinarske škole, predstavljala sam se kao osoba sa cerebralnom paralizom, koja se na sreću našla tamo. Zauvek ću biti zahvalna svim predavačima, tehničkoj podršci i menadžerki Obrzovnog centra Udruženja novinara Srbije, na konstantnoj podršci i prilici da budem deo dve generacije njihovih polaznika. Dok smo pohađali Školu Web novinarstva Udruženja novinara Srbije, nisam isticala da sam osoba sa invaliditetom. Pre nego što pomisite bilo šta- ne izbegavam taj deo sebe. Jednostavno, nije mi bilo važno da li predavači znaju da imam cerebralnu paraizu, već da me gledaju kao osobu koja se nekoliko godina bavi novinarstvom. Želela sam da unapredim sebe profesionalno. Zaista verujem da sam uspela i da sam iz dana u dan sve bolji novinar.