Nova Amazonija- osobe sa hendikepom junaci knjige

Ćao svima,

 

Kao što ste već sigurno primetili,u poslednjih nekoliko objava pisala sam da ne postoji planeta B, a i o strahu koji obe strane koči da bude bolje i prihvatljivije mesto. Danas, tačno šest godina od kada sam otvorila blog, analiziraću Novu Amazoniju, knjigu u kojoj su glavni likovi osobe sa hendikepom.

" Nova Amazonija- savršen naziv. Sve obuhvata- različitost, izobilje, sklad, ljubav i sećanja"- isečak iz knjige objavljena od strane izdavačke kuće Otvorena knjiga.

 

Nova Amazonija- Otvrena knjiga

 

 

Marko Gilmor, pisac ove basne, prevodilac dnevnika Virdžinije Vulf, psiholog i gost  bloga po drugi put stvorio je svet koji pokazuje različite oblike fizičkog,mentalnog i senzibilnog invaliditeta, a kroz avanturu glavih junaka;  koze Ruže,  tukana Manga i  hobotnice Smokve, odlično su oslikani izazovi sa kojima se zbog svojih stanja suočavaju. 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Marko Gilmor (@gilmor_library)

" Van knjige, Amazonija – ne samo kao geografska lokacija, već i kao entitet –   predstavlja mi red i haos, lepotu, savesnost i nemilosrdnost prirode; istovremeno je mnoštvo stvari, od prikaza trenutnog stepena evolucije do prozora u doba kada ništa nalik čoveku nije koračalo planetom. Neka živa sila, poput gravitacije, tako nešto...Bilo je potrebno... pa, tri do četiri godine da se Nova Amazonija oblikuje i da evoluira u ono što sad jeste. Na samom početku, pre nekih 11 godina, seme ideje bila je priča o tri životinje – hobotnici, sovi i mravojedu – koji su deo putujućeg cirkusa. Međutim, priča se menjala kako mi se život menjao: kako sam završio studije psihologije i kako sam, zbog člana porodice kojem je dijagnostikovan autizam, ulazio u svet divergentnosti, sve sam više zapažao kako sistemi zaduženi za bilo koji aspekt života, uključujući i svet umetnosti, ne čine dovoljno da se divergentne osobe zapoštuju i zaštite. (Ne mislim da je sve crno i da se niko ne trudi, naprotiv; zato sam rekao „sistemi“.) Priča se, dakle, menjala sa daljim obrazovanjem i saznavanjem, uključujući nauk o tome da u književnosti ima izuzetno malo divergentnih likova čija fiktivna stvarnost je iole utemeljena na stvarnom stanju stvari. Tako je pisanje zarad zabave postalo pisanje zarad altruizma – ako već pišem ovako nešto, sa ovakvim likovima, što bih bio nesmotren? Tako sam krenuo da proučavam divergenciju s biološkog i sociološkog ugla, zoologiju itd. itd., što mi je pomagalo da oblikujem priču u ono što treba da bude i ono što sam lično, kreativno, želeo da bude", rekao je pisac kada sam ga zamolila da se osvrne na početke kreiranja ove basne.

 

 Samim odgovorom Marko je potrdio sve što sam ja tokom svih ovih godina želela da približim ljudima. Imali oni hendikep ili ne. Teško možemo shvatiti nekoga ukoliko nismo sa tom osobom blisti, a takođe- ponovo ponavljam: nisu sva stanja indentična. Vrlo je važno istaći da nisu sve dijagnoze bolesti, već stanja i da ne mogu svi magično ustati na svoje noge kao na noge kao Klara iz Hajdi, koju smo upravo Marko i ja analizirali. 

 

Evo šta Marko kaže o steriotpizaciji osoba sa hendikepom, budući da na svom instagram profilu analizira raznorazne filmove i knjige.

 

 "  Mislim da možeš da pogodiš moje mišljenje. Nehumano je, tužno, nepotrebno, neutemeljeno na ničim približno razumnom ili prirodnom; a u slučaju umetnosti, možemo dodati i nekreativno i lenjo. Korišćenje divergentnih osoba – ili bilo koje drugo biće odnosno, lika – kao doslovnih predmeta unutar narativa je, prosto i jednostavno, užasno. Zamisao da, poput Klare u Hajdi, jedni živo biće postoji samo kako bi neko drugo imalo koristi od nje je i dalje popularna; samo što sad, za razliku od prošlih vekova, je to sada manje očigledno.  Nešto što bih voleo da se promeni u narednim dobima jeste redefinisanje koncepta bolesti i, stoga, izlečenja. Po mom mišljenju – šta je bolest, a šta lek, neretko nije toliko univerzalno, naročito kada su u pitanju umna stanja. No, svestan sam kako se danas gleda na zdravlje. Što se tiče Ruže, Manga i Smokve, da – kao što si rekla, njihova stanja se u svetu definišu kao neizlečiva – koze ne mogu da regenerišu udove poput akselotla (fun fact: ali, zato, hobotnice mogu), itd. Niti je to njima potrebno. Ono što je bitno jeste ono što je bitno po sve – kako se adaptirati na nešto novo, na promenu, kako evoluirati, individualno i grupno. Njih troje su, skupa i odvojeno, našli formulu kako da premoste ono što ne mogu."

 

 Nova Amazonija, pored ovih zanimljivih likova, ima koncept da namame čitaoca da u dahu pročita knjigu. Fantastičan početak, savršenost i skladnost koja opisuje njihov svet, činjenicu da su se prihvatili i zavoleli onakvi kakvi jesu.😉

 

 "Nisu im bile potrebne reči. Imali su svoj jezik pokreta i dodira, rečnik mirisa i ukusa i, najvažnije, nevidljivi univetzum između njih, gde su osećanja, znanja, i zajedništvo obletali poput nebeskih tela satkani od ljubavi i svemirske prašine."- isečak iz knjige objavljena od strane izdavačke kuće Otvorena knjiga.

 Upravo zbog te ljubavi i povezanosti, Smokva, Mango i Ruža uspeli su da se sa predrasudama drugih, ćudljivih pogleda, odbacivanja i tretiranja kao da predstavljaju teret i stignu do Vrta. A bogami su imali mnogo izazova!

 

Ukoliko vam se dopada radnja knjige- možete je poručiti ovde. 😁

 

Kako bismo stigli do Vrta-mesta gde se različitosti prihvataju, trebaće nam vremena strpljena i hrabrosti. a ni Marko ni ja nismo sigurni da odredimo kada će se nešto promeniti. Oboje smo se doduše složili da je koren u stvari strah. 

 U poslednjih nekoliko godina primetila sam da se ljudi pune besom, burno odreaguju na bilo koji vid neslaganja, drugačijeg mišljenja, postupanja... Put do vrta nam je sve dalji izazovniji, sa sve više kamenja koje treba preploviti. 

Razmislite, i mi osobe sa hendikepom smo samo ljudi, kojima nije potrebno ništa dodatno. Ljubav, prihvatanje, hrana odlazak u toalet... Sve što nas deli je samo način kojim obavljamo te iste stvari. Uz asistenciju ili bez nje. Svi mi možemo učiti jedni od drugih i stvarati bolji svet.😇

 

Ne postoji planeta B!

 

 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora i Marko Gilmor 💜

 

Ima li mera za "Jao tebi je teško"?

 Ćao svima, 

Težina se meri u gramima, kilogramima. Pitam se kako li se meri emotivna težna? Od kad znam za sebe, čula sam čuvenu rečenicu:"Jao tebi mora da je teško". 

Zašto?

Prosto. Umešani su moji ne tako omiljeni sastojci; neznanje, predrasude i loše sporazumevanje. 

Ljudi koji me ne poznaju lično, pretpostavljaju da mi je teško. Zbog dijagnoze. Zbog drugačijih navika, koje su upravo zbog moje cerebralne paralize drugačije od većine ljudi na planeti. Ipak, to je moj život. Jedini koji poznajem i živim ga. Na moj način. 

Koristim kolica da bih se kretala, razmišljam o tome da li mogu negde da uđem pre nego što ću prihatiti da odem negde, truckam se po trotoarima, izlazim na put, ako je neko svoj automobil parkirao na kolovoz,  nikud ne idem sama, upravo zbog puteva i potrebna mi je asistencija unutar kuće. A, opet, mnogo toga mogu i sama. Mnogi se čude zbog toga. I ne krivim ih. 💁

Jednostavno je svaki slučaj drugačiji, i svako ima drugačiji prag bola. Evo, ko bi rekao da alergija može nekog da izmori. Više nego operacija i vežbe.

Ono što ja ne volim je da se težina nečega povezuje sa ljudima sa hendikepom, koji jeste veliki deo nečije ličnosti, ali ne predstavlja nas kompletno. Ponekad stanje može biti privemeno,ali ne znači da je neka osoba kriva zbog toga što se tako rodio, ili što se desila neka nesreća. Mislim da traženje krica u ovakvim slučajevima nikome ne pomaže. 

To je život, i verujem da bi trebalo da ga živimo. Ništa nije crno-belo, već šareno. Samo treba da dozvolimo i sebi i drugima da ponekad nije sve kao što mislimo i odbacimo kile neznanja i predrasuda i konačno počnemo da komuniciramo otvoreno. Družimo se. Ipak smo mi ljudi navikli da budemo u velikom  društvu, a društvo je puno različitih osoba koje se lepo međusobno nadograđuju i uče iz dana u dan.😉

Razmislite, jer ne posstoji planeta B!

Uvek uz vas, 
Vaša Julijana Aurora💜 

Jesu li osobe sa hendikepom obeležene zbog dijagnoze?

 Ćao svima, 

Kao što rekoh, vrlo često nas neprikladno izražavanje može dovesti u nezgodnu poziciju. Nema veze da li mi govorimo o drugima, neko o nama ili mi o samima sebi. Na neki način bivamo obeleženi do kraja života. Kao osoba sa hendikepom, često sam imala utisak da sam ja ta koja ima neki problem ili nedostatak. Uvek je trebalo ja da se prilagodim, jer sam bila crna ovca, u odnosu na moje vršnjake koji mogu samostalno da se kreću, vode brigu o sebi.

Sećate se kada smo razmatrali da li tolerancija znači prihatanje ili trpljenje? Ako se ne sećate, možete baciti oko ovde. Ali ono što hoću da kažem, jeste da sam do skoro mislila da prosto moram da se dokažem kako bih pridobila i zaslužila tuđu pažnju. Nikad nisam bila mnogo dalje od istine, jer čovečanstvo ne bi bilo kakvo jeste da u svom sastavu nema osobinu sličnu onom margariu za kolače. Predrasude, u sve se mešaju zar ne?😅

Opet, kada se nađete u prostoru gde ste možda vi jedini koji fizički štrčite, zato što koristite invalidska kolica kako biste se kretali, i pored toga verovatno dijagnozu, na vas se lepe raznorazni epiteti. Barem je to tako u mom slučaju uvek bilo.

Šta se dešava kad štrčite?

U većini slučajeva sa kojima sam se ja susrela, drugi nisu bili upoznati sa mojim vrlinama i nedostacima. U njihovim očima ja sam nešto, nepoznato, čudno. Ja to sve mogu da razumem, sada kao dvadesetjednogodišnjakinja. Ali, svako od nas želi da bude prihvaćen i bude u društvu. Pogotovo deca. Ti epiteti se na nas, neprimetno i nesvesno zalepe. Ja se od nekih još uvek nisam oslobodila, a ovim tekstom nadam se da će neko pre mene shvatiti da niste vi krivi, niti ste problem ukoliko ste drugačiji.

Kao što sam već pisala, vrlo često su mi govorili da sam asocijalna. Da pokušam drugima da se prilagodim. Neke stvari sam mogla da izvežbam, kao što je lepo pisanje, matematika, ali kako kod se trudila, prosto nije bilo moguće biti druga, neštrčava ja. To je jednostavo tako.  Nekima sam bila jadnica, kojoj se desilo nešto- pa je zbog toga kažnjena. Drugima previše velika za kolica. Trećima heroina. Nisam samo invalid-čiji je koren reči da mi nešto fali. Na kraju dana ja sam samo osoba.

U svoja četiri zida, sa porodicom i prijateljima, oduvek sam mogla da budem jednostavo ja. Sa svim dobrim i lošim. Kao i u dečijoj bolnici- gde smo svi bili različiti na svoj način. To je tamo bilo sasvm normalno i prihvatljivo. Ipak, na mestima i situacijama gde na neki način nisam mogla da se "takmičim" sa drugima, jednostavno bih se povlačila. To mi je i dan danas postala donekle refleksna reakcija, jer nisam nikad volela osećaj da sedim u ćošku i posmatram dok ostali, na primer igraju neku sportsku igru, ili bilo šta drugo što nužno uključuje hodanje.  Kod kuće, ukoliko se recimo čisti, ja sam zadužena za atmosferu, tj. muziku. Tako sam, iako ne mogu da sređujem, jednako potrebna i važna.😁

Kad sam upoznala prijateljicu Dijanu, po prvi put sam se osetila prihvaćena. Zahvaljući njoj upoznala sam još mnogo prijatelja, koji nisu imali nikakve uslove da me prihvate. Zahvalna sam i srećna što sam vas upoznala!😍

Inkluzija je upravo ono što su moji prijatelji uradili. Pitali su, razgovarali sa mnom, dali i sebi i meni prostora da se upoznamo i međusono smo se prilagođavali da nam bude lepo. Za to je potrebno dve strane, kao kad se svađamo i mirimo. Obe strane treba da budu spremne za kompromise, jer se ako mene pitate, bez toga ništa neće promeniti.Svi smo samo osobe, koje traže svoje mesto na ovoj planeti.

Ne postoji planeta B! Razmislite.😉

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Dokazivanje za svoju pripadnost u društvu- vredi li?

 Ćao svima, 

Prošle nedelje pisala sam o međusobnom prihvatanju, pa hajde da se nadovežem na nešto što mi se čini da je podjednako važno. Čini se da je običaj, još od kad nismo imali razum, da se dokazujemo da pripadnemo nekoj društvenoj grupi, normi i vrednostima.

Još kao dete nosila sam se sa tim da sam drugačija. Samo zato što mi je dijagnostikovana cerebralna paraliza, zato što ne mogu da hodam i obavljam neke stvari bez pomoći druge osobe i zato što koristim kolica da bih se kretala na duže staze. Pre nego što pomislite da sam melanholična i žalim samu sebe, ne bojte se. To je samo početna tačka kako bismo stigli do poente. Dokazivanja. 

Čini mi se da sam to pominjala, onda kad sam pričala o slici koju pružamo. Tokom školovanja za neke predmete morala sam da uložim dodatne sate učenja kako bih bila jednako dobra kao ostali. Odlazak za rehabilitaciju dodatno je izazivalo moje sposobnosti, ali ni to nije mnogo pomoglo da bi promenilo slike koju su imali o meni, samo na polju obrazovanja i socijlizacije. Da budem najiskrenija, nije pomoglo ni viziji koju sam sama  imala o sebi. A onda sam, rastući odrastajući shvatila nešto. Nije problem bio samo u meni. Svako može da pati, ako se nalazi na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i u pogrešnom društvu. 😉

Zotopija je izašla u bioskope baš u to doba, kad sam bila peti razred osnovne i dokazivala da tu pripadam. Pritom odlično služi današnjoj temi. Džudi Hops, zečica iz provincije želela je da postane policajac. Naporno je trenirala, sve dok nije pokušala na svoj način, i naposletku uspela.

     

Čak i nakon svega toga, samo zato što je bila mala u odnosu na bika, nilskog konja, lava, dobila je posao saobraćajca. Čak i tada, postavljala je sebi ciljeve, ponovo- da bi se dokazala drugima. 

U ovom videu primećuje se njen entuzijazam za radom i činjenju dobrog dela, kao i razočarenja što nije dobila overenje da učestvuje u slučaju dvanaest nestalih životinja. To vam je isto kao kad detetu kažete: Nećeš ti to razumeti, ti si još uvek mali/a. A onda nas deca iznenade kada zapravo komplikuju manje, prihvataju i nemaju toliko strahova od nas odraslih. 

Zašto pominjem baš strahove?

Zato što su oni. hteli mi to ili ne, glavni odgovorni za to kako ćemo se ponašati, od koga i od čega bežati. O strahovima ranjivosti i osetljivosti sam nedavno diskutovala sam kroz jednu kolumnu, pa ako niste, bacite oko.😉

Kolumna u Bečejskim danima- Zar uvek da budemo dobro?

Ali da. Džudi je takođe imala predrasude o lisicama, koji su kao što je objašnjeno u filmu- predatori. Ako bismo to preveli na naše, ljudsko ponašanje oni bi bili- nasilnici.

Dakle, naći se u svetu naizgled jačih i opakih, vrlo često sam se osećala krivom što nikako nisam odgovarala u određene kalupe i očekivanja. Samo zato što su drugi mislili da ja to nešto ne mogu, da će me neke određene stvari preopteretiti i slično.

Ja sam se uvek prevše trudila da dokažem da to nije istina, jer mi se nikad nije dopadalo da me neko sažaljeva, čak iz najbolje namere. Verujte mi, konstantno dokazivanje ume mnogo da umara, pogotovo ako se dokazujemo ljudima koji su samo prolazni. Na kraju dana neko mora dobro da me poznaje kako bih znao šta mogu, a šta ne.

Nakon dužeg vremena provedenog zajedno, Nik je shvatio da Džudi nije samo plašljivi zeka čiji roditelji rade na farmi, a ona da nisu svi lisci isti. Kao i da oni koji se predstaljaju kao dobri, to u stvari nisu.  

Ponekad ni nemamo vremena da se dokažemo delima kako bi nas neko upoznao. Shvatila sam da je ponekad sasvim dovoljno kulturno i smireno objasniti, ko smo, šta nam pija a šta ne, kako bismo proveli mirno i kvalitetno vreme, a da nam ostane lep utisak o nekome ili nekom događaju.

Mada nas ponekad pogrešno izražavanje dovede u nevolje, čak i sa prijateljima. A o tome možemo i u sledećem tekstu.😁

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Kako da bolje pomognemo/asistiramo jedni drugima?

Ćao svima,

Nakon višemesečnih zdravstvenih problema, zbog kojih nisam bila u mogućnosti da se posvetim pisanju, evo nove teme. Hvala svima koji su čitali prethodne teme u ovih nekoliko meseci. Mnogo mi znači! 😘

Osvrćući se na tekuće praznike, hoću da pokrenemo i pokušamo da rešimo jednu dilemu a tiče se pitanja; da li mogu nekako da vam pomognem. 

Da! Naravno, da možete, to jest možemo svi međusobno jedni drugima da pomognemo tako što ćemo biti spremni da se upoznamo, prihvatimo inkluziju u njenoj punoj važnosti.

Socijalna inkluzija je kulturološki pojam kojim se teži ka uključenju svake osobe u društvo i da ne postoje grupe jedinki koje su izdvojene iz društva. 

Zbunila sam vas zar ne?

Evo krenuću ispočetka. 

Vrlo često se nađem u situaciji da ljudi žele da mi pomognu, da li da se pomerim ili u obavljanju nekih najobičnijih stvari kao što su jedenje i pijenje vode, bojažljivo me posmatraju ne znajući šta da rade. U mom slučaju, mogu da pijem i jedem sve, osim onih onoga što ne volim.😅 Priznajem da meni treba asistencija oko seckanja tvrde hrane i oko pridržavanja teških staklenih čaša,a što se kolica tiče, mislim da sam pominjala da funkcionišu kao bebeća kišobran kolica.

Opet, to je samo moj slučaj, tako da oni koji me poznaju znaju kako teče moja svakodnevnica, šta mogu i šta ne. Drugima je možda potrebna druga vrsta asistencije.

 Ipak, pre nekoliko nedelja išla sam sa drugaricom na kafu, i zajednički prijatelj našao se tu da me izbavi iz kafića i prebaci u drugu prostoriju.

Mi nakon kviza u Kancelariji za mlade

 Kao što vidite, svi smo živi i čitavi. Iako ni drug ni drugarica nisu znali ni kako da me otkoče, objasnila sam im kako da bezbedno napustimo kafić. (Hvala ti Aleksa!)Meni je logično da nisu znali kako šta, jer jednotavno ne provdimo mnogo vremena zajedno. 

Ključ je upravo u tome da razumemo da ne možemo drugima da se nađemo na adekvatan način imali hendikep ili ne. 😇

Čak i u ovim najobičnijim slučajevima, kada smo napeti nesigurni ili kad se rasplačemo na primer, nekom nam je potreban zagrljaj, a dugom da se osami dok ga/ je ne prođe.

Opet, to je nemoguće znati ukoliko ne pitamo. Važno je biti otvoren mogućnostima i komunicirati.

Nije potrebno samo da nas osobe bez hendipema prihvate, već da se svi međusobno prihvatimo i naučimo da zajedno u miru životarimo...

Jer...Kao što ja volim da kažem

Ne postoji planeta B!😉

Uvek uz Vas,

Vaša Julijana Aurora💜

Može li osoba sa predrasudama da se promeni?- Gospodin Darsi iz romana Džejn Ostin

 Ćao svima, 

Stereotipi i predrasude vezane za živote osoba sa hendikepom. Vrlo često ih u stopu prati diskriminacija, jer se ljudi plaše nepoznatog.  Kao što sam to uradila sa "Pravnom plavušom", danas ću to pokazati šta predrasude rade društvu. Ovaj put sa klasikom Džejn Ostin, "Gordost i predrasude".

Eto i samo ime ga odaje, zar ne?

Inkluzija bi trebalo da utiče na prihvatanje različitosti u svim poljima života. Pitanje je; zašto ne prihvatamo?

Svi su osuđivali gospodina Darsija

Gospodin Darsi, samoživ, hladan muškarac, je odličan primer,ako mene pitate. 😁

Prvo, celo društvo je već imao neku sliku o njemu, samo slušajući priče o njemu. Svoju sliku su potporili tako što su osudili njegovo ponašanje te večeri. Ne kažem da se on nešto trudio.

       

 Elizabet Benet je pitala pogrešnu osobu, gospodina Vikama, koji je pritom manipulativatina osoba. On ga je, izvinjavam se na spojlerima, mrzeo jer mu je pokvario planove. Ostatak likova, prezirao samo zbog ponašanja koje se nije slagalo sa ponašanjem većine društva. 

Očekivanja o prilagođavanju i određenim kalupe društva. Osobe sa hendikepom često rade one osnovne stvari na drugačiji način. Problem je što od davnina postoje stavovi o osobama sa fizičkim, senzornim i mentalnim invaliditetom. Stvar jeste, da su i oblici invaliditeta- čak i oni sa istom dijagnozom prosto i jednostavno, različiti.😁

Predrasude i ponašanje gospodina Darsija

Inteligencija, hladan stav i iznošenje mišljenja jednostavno dobar alat u pobeđivanju sagovornika. U kratkim crtama, Darsi je učen da se tako ponaša ili bolje rečeno, niko mu nije skrenuo pažnju da možda nekog povređuje. On je takođe imao predrasude koje su aktuelne u današnjici. Neznanje i emocije su za njega predstavljale slabost.

 

 Ipak, kada mu je Elizabet odbrusila istinu i ukazala mu greške on se promenio. Izmenio svoje stavove o položaju staleža, priznao da je grešio. Potrudio se da joj u veoma opširnom pismu objasni zašto se tako ophodio.  Takođe se promenio.

 

Isto važi i za položaj osoba za hendikepom. Kao što sam već pominjala, promene zavise od nas samih. Treba da budemo spremni da se družimo, upoznajemo, objašnjavamo naše stavove i budemo spremni da ih menjamo. Rastemo. Svi zajedno iz dana u dan. 😉

Razmislite, 

Uvek uz vas, 
Vaša Julijana Aurora 💜

Kako predstavljanje utiče na sliku osobe sa hendikepom u društvu?

 Ćao svima, 

U proteklih nekoliko nedelja, meseci čak, veći deo vremena provodila sam čitajući knjige, razmišljajući o blogu, temama i ponavljanju istih. Nemam izgovor o tome zašto nisam pisala, a želela sam. Samo što nisam znala šta. A onda mi je sinulo.

Pisala sam o verzijama sebe  koje drugi stvaraju o meni A opet, deo tih slika konstrujišemo mi sami. Stavom, pokretom tela, mimikama lica i izražavanjem o drugima, a i o sebi. Na neke priče narator ostavlja utisak. 

 Zamršeno, zar ne? 😅

Ja sam dvadesetjednogodšnja smeđokosa devojka, sestra, ćerka, unuka, Volim da čitam, istražujem i komentarišem raznorazne teme koje se dešavaju u društvu. Mogu se naći u knjigama i serijama. Obožavam svoju porodicu, mlađu sestru i brata. Ne izbegavam druženje mada mi treba vremena da bih se oslobodim i budem ja.  Završila sam srednju i osnovnu školu, kao i raznorazne kurseve među kojima je novinarstvo. Samo što imam cerebralnu paralizu. 

Kada bih se predstavila ovako, da me niko ne vidi ne bi pomislio ništa čudno. Čim dodam poslednju rečenicu, odnosno dijagnozu ili invaliditet odmah se stvara drugačiji utisak. Kao da se ostale osobine o meni potpuno zaborave ili izgube težinu nad činjenicom da imam fizički hendikep.

Arhiva bloga

Nedavno sam krenula na psihološko savetovanje, gde mi je terapeutkinja skrenula pažnju i pitala me: 

Ko stvara te barijere: drugi ili ti?

Moj odgovor je svi po malo. Društvo u kome živimo toliko govori o inkluziji, postoji i na papiru,ali nekako je ne primećujem u svakodnevnici. Moja slika o sebi, varirala je tokom godina i rešena sam da  je iskristališem. Oduvek sam imala svest o tome da ja ne mogu da hodam i trčim, obavljam  neke stvari sama i to bi uglavnom išlo u prvi plan.

Tokom Novinarske škole, predstavljala sam se kao osoba sa cerebralnom paralizom, koja se na sreću našla tamo. Zauvek ću biti zahvalna svim predavačima, tehničkoj podršci i menadžerki Obrzovnog centra Udruženja novinara Srbije, na konstantnoj podršci i prilici da budem deo dve generacije njihovih polaznika. Dok smo pohađali Školu Web novinarstva Udruženja novinara Srbije, nisam isticala da sam osoba sa invaliditetom. Pre nego što pomisite bilo šta- ne izbegavam taj deo sebe. Jednostavno, nije mi bilo važno da li predavači znaju da imam cerebralnu paraizu, već da me gledaju kao osobu koja se nekoliko godina bavi novinarstvom. Želela sam da unapredim sebe profesionalno. Zaista verujem da sam uspela i da sam iz dana u dan sve bolji novinar. 

Tako da,  smatram da prava inkluzija počinje od nas samih, i onoga što mi stavljamo u prvi plan i pružamo drugima da vide.😉

Razmislite, 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Predrasude i prvi utisci

 Ćao svima, 

Da li ste videli promene u opisu bloga? Želim da vam se predstavim onako kako se trenutno osećam, nadajući se da niko ko bude nabasao na moje tekstove ne stekne utisak da sam ja jadna. Samo što sam osoba sa invaliditetom.

U prethodnom periodu osetila sam se kao da se "borim protiv vetrenjača", pošto sam se  susrela sa predrasudama koje se tiču grupisanja svih osoba sa cerebralnom paralizom, gde se postavilo pitanje šta ja mogu ili ne mogu. Nije me to toliko povredilo, koliko me je razočaralo da se automatski pripisuju neke nesposobnosti i stavljaju u prvi plan kada se neko susretne sa mnom ili bilo kojom osobom sa hendikepom. 

Stoga sam rešila da promenim opis i potrudim se da dočaram kako izgleda moj život i da podelim čak i ona najobičnija iskustva. Na kraju krajeva ja sam na prvom mestu dvadeset jednogodišnja devojka. Sa hendikepom.
Priznajem da mi je puno vremena trebalo da se malo otarasim  pritiska, koji je nastao prvenstveno od prosvetara i nekih stručnih lica još dok sam bila dete. Više puta sam pominjala da su samo zbog moje dijagnoze često dovođene moje sposobnosti u pitanje. Recimo pisanje. Brinuli su  se hoću li ja podstići sve, uspeti da idem u koštac sa vršnjacima. Čini mi se da tada nisam ni imala priliku da pokažem ko sam i šta sam. 

Zašto?

Oni su već imali neku viziju o meni samo zato što sam osoba sa invaliditetom, tako da sam posle nekog vremena prestala da se bunim protiv toga i možda nesvesno preuzela neke osobine koje nisu bile moje. Samo proizvod tuđe projekcije o meni. Moja majka bi sad sigurno rekla da je ona uvek znala da u tom periodu nisam pokazivala sve svoje sposobnosti. 

Arhiva bloga

Ne kažem da mi ne treba tuđa asistencija, recimo u kretanju, oblačenju i sečenju hrane. Ne mogu da vežem pertle. Ipak to ne znači da neka druga osoba sa cerebralnom paralizom takođe ne može da radi iste stvari. Pre dve godine upoznala sam jednu devojku koja ima istu tu dijagnozu i to se njoj to uopšte ne primećuje na prvi pogled.

Zašto ja volim da mi ljudi postavljaju pitanja?

Postavljanje pitanja, pogotovo kad su u pitanju teme osoba sa hendikepom, mišljenja. Što se mene tiče, više volim da mi neko postavi pitanje, nego da ima neku viziju o meni.

Znam da pitanja ponekad nisu formulisana fino,ali se meni čini da imaju isti koren. Neznanje. Kad sam počela da se bavim intervjuima, znam da se od odgovora pravi tekst, informacija koja je uglavnom svima dostupna. Šta hoću ovim da kažem?

Baš zato što su teme osetljive za nekog od nas u bilo kojoj situaciji (a ne samo po pitanju našeg stanja), imamo puno pravo da kažemo da ne želimo o nečemu da govorimo.

Ipak, trudim se da se protiv predrasuda borim što većom otvorenošću na pitanja kada učestvujem na radionicama, predavanjima,kvizovima... 

Zašto?

Evo primera iz književnosti. Elizabet Benet počela je da mrzi gospodina Darsija, samo zato što je čula priču sukobljene strane gospodina Vikama. Onda je umesto da pitala gospodina Darsija, čitava dvorana je dala svoje mišljenje osim druge upletene osobe. 

Kada se neko susretne prvi put sa nekom osobom koja ima neki vidljiv hendikep, često se desi da pitanja budu postavljena pratnji te osobe. Iskreno me ne dotiče to što ljudi zapitaju moje roditelje, ali se trudim da uljudno odgovorim, bez ljutnje. Desi se da i ja ne znam tuđa iskustva, recimo slepe osobe, pa se trudim da putanja uputim toj osobi lično. Samo on/a mogu da mi dočaraju svoje utiske i osećanja niko više.

Mi sami krojimo sliku o sebi i biramo kako ćemo drugima sebe predstaviti. Mislim da je jako važno da naglasimo da su to naši izazovi, osećanja, utisci.

Razmislite, prvi utisci su nekad teški za osporiti,ali se mogu promeniti ako mi sami to želimo.😉

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šta je potrebno osobama sa hendikepom?Pomoć ili podrška?

 Ćao svima, 

Ponovo sam razmišljala o jednoj dilemi, kao i obično. Dosad ste valjda i navikli na to. 😅 Znate šta mi nije jasno? U 21. smo veku, ja sam napunila 21. godinu, a društvo postaje sve zatvorenije, i ranjivije. I to sve sa namerom da bude jače i samostalnije.

Jedna devojka je u videu što sam gledala pre neki dan, prokomentarisala kako bi osobama sa invaliditetom trebalo da se pomogne na adekvatan način. Veoma tačno. Osim što postoji jedan problem. Možda malo veći... a to je mentalitet drušva.

Ko su osobe sa hendikepom?

To su osobe, koje žive, osećaju, žele da budu voljene i prihvaćene. To što većina nas radi stvari na drugačiji način, ne umanjuje činjenicu da smo samo osobe. Takođe smo na jedan ili drugi način zavisniji od drugih osoba. 

-Hendikep je pojam koji označava potrebu za izjednačavanje uslova, odnosno situaciju u kojoj je osobi ili grupi potreban neki vid podrške zbog uticaja barijera i izazova, ili ih stavljaju u neravnopravan položaj.  - Izvor: "Priručnik za izveštavanje o osobama sa hendikepom.

Ova definicija jasno objašnjava drugi deo problema, a to je da osobama za hedikepom nije potrebna pomoć u vidu novčanog doprinosa, već podrška da što slobodnije funkcionišu u svakodnevnom životu.

Prošle subote sam imala priliku da upoznam izvršnog direktora, Milana Jankovića i deo tima Akademske inkluzivne asocijacije na radionici gde se govorilo o odgovornosti novinara prilikom izveštavanja o osobama sa hendikepom. Ukoliko vas zanima ostavljam vam link ka tekstu napisanom za Bečejske dane ovde.

Slika: Akademska inkluzivna asocijacija

Što se tiče termina osoba sa hendikepom, to je malo širi pojam od osobe sa invaliditetom i ne isključuje fizički i mentalni invaliditet, kao ni osobe sa dijabetesom niti osobu koja se privremeno nalazi u tom stanju( polomi nogu, preživi neki loš period itd)

Ja ću koristiti oba, i osobe sa invalididitetom, ali ću pokušati češće da koristim osobe sa hendikepom, jer mi je ova nova sintagma humanija i obuhvata širi spektar ljudi.😉

Ono što se meni najviše dopalo na toj radionici jeste sam tim Akademske inkluzivne asocijacije,jer tamo ne rade ljudi koji imaju neku dijagnozu, već sarađuju svi. To je upravo i cilj same inkluzije, da se osobe sa hendikepom uključe u društvo, i aktivno učestvuju u njemu.

Slika: Akademska inkluzivna asocijacija

Zašto podrška a ne pomoć?

E sad, da se vratimo malo na sam uvod, i da tu prvu rečenicu. Imam utisak da kada povežete pomoć i osobe sa hendikepom,da automatski povežete to kao novčanu pomoć ili vrlo često imamo neki generalni pristup kako pomoći. 

Za mene znači da mi neko priđe bez predrasuda i pita me da li mi treba asistencija u obavljanju neke ativnosti. Nijedna osoba nije ista,  pa tako ne radimo na isti način. 

Ipak, kako bi društvo to sve prihvatilo bez osećaja da ih neko tera da to prihvate, mislim da je za to potrebno da svi budemo spremni na promene, odbacimo predrasude, kako bi se zaista upoznali. 

Zašto to kažem?

Teško da će se išta promeniti, ako o životnim izazovima pričamo sa ljudima koji dele naše mišljenje imaju slična iskustva kao naša. Jeste lepo kada se neko slaže sa nama, definitivno. Ipak shvatila sam da uvek treba razgovarati sa raznim ljudima, pitati, zajedno doći do nekih novih stavova. Novih horizonata.

Za promenu se treba osmeliti, imati strpljenja i dozvoliti sebi pad. Ne može niko sve, pa smo onda zajedno jači.

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šta sam naučila kao novinar?- Kritičko mišljenje i skromnost

 Ćao svima, 

Današnji dan nekako ne mogu da propustim bez nekog obeležavanja... Danas je tačno tri godine od izlaska mog prvog teksta u Bečejskim danima.😎 Želim da sa vama podelim šta sam naučila uz novinarsvo.

Moj prvi odlazak na teren kao novinar -saradnik u Bečejskim danima 

Tačno se sećam kad mi je urednica prišla i pitala me da li bi želela da pišem kolumne. U tom momentu nisam znala šta me je snašlo. To je bilo neposredno nakon što sam postala volonteka u Kancelariji za mlade, još dok sam bila učenica Gimnazije.

Ukoliko niste pročitali moju prvu kolumnu, ostaviću je linkovanu ovde, da se prisetimo mojih početaka. PS. na vebu je izašla dva dana kasnije

Kolumna: Da li je strah naš najveći neprijatelj, ili nam je ponekad prijatelj?

Skromnost i greške

Pre nego što sam uskočila u svet novinarsva, bez padobrana, verovala sam da ja baš sve znam o novinarstvu, i da tu nemam ništa da izgubim. Verovala sam da nemam šta da izgubim, prethodno redovno pisala ovde na blogu. Tako je i bilo, možda mesec dana, dok nisam krenula na radionice koje je organizovalo Bečejsko udruženje mladih, "Pokreni mehanizam". Znate šta se desilo? Naravno da nisam znala ništa, ni šta je lid, niti šta bi bio sam naslov. Naravno, ja sam želela da se dokažem, pa sam normalno brže bolje otišla na neki događaj i napisala vest.

Slika: Gordana Adamov, BUM

Sva sreća da je koleginica bila tu da me spasi.😁(Hvala Tanja) A i moje veoma strpljive mentorke,  Ane Aćimov i Gordane Adamov, od kojih sam naučila da se jednostavno mora pogešiti da bi nešto i naučilo. 

Takođe, za mene biti novinar znači biti pripremljen, a u isto vreme ne znati ništa.  

Praksa čini čuda

Nakon toga, znate šta se desilo. Upisala sam Novuinarsku školu Udruženja novinara Srbije, na inicijativu prijateljice. 

Imala sam već neko znanje i nisam se toliko plašila kad sam se upisivala. Sećam se da sam na prvom razgovoru sa menadžerkom obrazovnog centra, pomenula da imam neke osnove, ali da imam želju da naučim. Tako sam se predstavljala i svim predavačima tada, a i tokom svakog predavanja kroz kurs Web i digitalnog novinarstva.

Uspomene sa predavanja

Naučila sam da koliko god da ja mislim da nešto znam, uvek, ali stvarno uvek može da  se nauči nešto novo, nešto što će nas poboljšati kao osobu. Da bila sam dobra, ali sad sam bolja.  Pošto volim da učim, verujem da svaki dan mogu da budem bolja verzija sebe.  😊

Inače Novinarska škola upisuje nove članove, tako da ukolliko ste zainteresovani, možete da učite od novinara koji rade u RTS-u ili Blicu, imate priliku. Meni je ta škola mnogo pružila, prilike, smeh i prijateljstvo. 

Sagovornici i kritičko razmišljanje

Isto tako raznorazne stvari sam naučila i korigovaa sebe samo radeći u novinarstvu. Kroz razgovor sa sagovornicima i kao nemi posmatrač na terenu. Na primer; kako se pravi kaljeva peć, ili kako nekom pravilno pružiti prvu pomoć. 

Stekla sam utisak da me sagovornici gotive baš zato što sam spremna da ih saslušam i budem spona između njih i društva.

Poseta čanova Upravnog odbora UNS-a

Biti neko ko treba da informiše i edukuje, treba da sagleda sve moguće strane kockice, i na taj način  iznese tačne informacije. Da razlikujemo seznacionalizam od novinarstva i ostanemo iskreni prema sebi. Razmislimo pre nego što kažemo. Pitamo, pa makar imali i više informacija nego što smo očekivali.

Želim da se zahvalim svima koji su mi pružili podršku da učim i da sazrevam. Bez vas ne bih bila ovo što sam danas.😇

Uvek uz vas

Vaša Julijana Aurora💜