Ćao svima,
Kao što rekoh, vrlo često nas neprikladno izražavanje može dovesti u nezgodnu poziciju. Nema veze da li mi govorimo o drugima, neko o nama ili mi o samima sebi. Na neki način bivamo obeleženi do kraja života. Kao osoba sa hendikepom, često sam imala utisak da sam ja ta koja ima neki problem ili nedostatak. Uvek je trebalo ja da se prilagodim, jer sam bila crna ovca, u odnosu na moje vršnjake koji mogu samostalno da se kreću, vode brigu o sebi.
Sećate se kada smo razmatrali da li tolerancija znači prihatanje ili trpljenje? Ako se ne sećate, možete baciti oko ovde. Ali ono što hoću da kažem, jeste da sam do skoro mislila da prosto moram da se dokažem kako bih pridobila i zaslužila tuđu pažnju. Nikad nisam bila mnogo dalje od istine, jer čovečanstvo ne bi bilo kakvo jeste da u svom sastavu nema osobinu sličnu onom margariu za kolače. Predrasude, u sve se mešaju zar ne?😅
Opet, kada se nađete u prostoru gde ste možda vi jedini koji fizički štrčite, zato što koristite invalidska kolica kako biste se kretali, i pored toga verovatno dijagnozu, na vas se lepe raznorazni epiteti. Barem je to tako u mom slučaju uvek bilo.
Šta se dešava kad štrčite?
U većini slučajeva sa kojima sam se ja susrela, drugi nisu bili upoznati sa mojim vrlinama i nedostacima. U njihovim očima ja sam nešto, nepoznato, čudno. Ja to sve mogu da razumem, sada kao dvadesetjednogodišnjakinja. Ali, svako od nas želi da bude prihvaćen i bude u društvu. Pogotovo deca. Ti epiteti se na nas, neprimetno i nesvesno zalepe. Ja se od nekih još uvek nisam oslobodila, a ovim tekstom nadam se da će neko pre mene shvatiti da niste vi krivi, niti ste problem ukoliko ste drugačiji.
Kao što sam već pisala, vrlo često su mi govorili da sam asocijalna. Da pokušam drugima da se prilagodim. Neke stvari sam mogla da izvežbam, kao što je lepo pisanje, matematika, ali kako kod se trudila, prosto nije bilo moguće biti druga, neštrčava ja. To je jednostavo tako. Nekima sam bila jadnica, kojoj se desilo nešto- pa je zbog toga kažnjena. Drugima previše velika za kolica. Trećima heroina. Nisam samo invalid-čiji je koren reči da mi nešto fali. Na kraju dana ja sam samo osoba.
U svoja četiri zida, sa porodicom i prijateljima, oduvek sam mogla da budem jednostavo ja. Sa svim dobrim i lošim. Kao i u dečijoj bolnici- gde smo svi bili različiti na svoj način. To je tamo bilo sasvm normalno i prihvatljivo. Ipak, na mestima i situacijama gde na neki način nisam mogla da se "takmičim" sa drugima, jednostavno bih se povlačila. To mi je i dan danas postala donekle refleksna reakcija, jer nisam nikad volela osećaj da sedim u ćošku i posmatram dok ostali, na primer igraju neku sportsku igru, ili bilo šta drugo što nužno uključuje hodanje. Kod kuće, ukoliko se recimo čisti, ja sam zadužena za atmosferu, tj. muziku. Tako sam, iako ne mogu da sređujem, jednako potrebna i važna.😁
Kad sam upoznala prijateljicu Dijanu, po prvi put sam se osetila prihvaćena. Zahvaljući njoj upoznala sam još mnogo prijatelja, koji nisu imali nikakve uslove da me prihvate. Zahvalna sam i srećna što sam vas upoznala!😍
Inkluzija je upravo ono što su moji prijatelji uradili. Pitali su, razgovarali sa mnom, dali i sebi i meni prostora da se upoznamo i međusono smo se prilagođavali da nam bude lepo. Za to je potrebno dve strane, kao kad se svađamo i mirimo. Obe strane treba da budu spremne za kompromise, jer se ako mene pitate, bez toga ništa neće promeniti.Svi smo samo osobe, koje traže svoje mesto na ovoj planeti.
Ne postoji planeta B! Razmislite.😉
