Kako su dve godine blogovanja uticale na mene?

 Ćao svima, 

Ko bi rekao da sam na današnji dan pre dve godine otvorila ovaj blog. Ovo je samo početak mog putovanja i svesna sam da me sada još mnogo toga  čeka,  mogu  mnogo da naučim.

Rekla sam vam jednom prilikom da mi sami pišemo svoju priču hteli mi to ili ne, uvek moramo da donosimo odluke, i da gledamo kakvu ćemo imati korist od toga.  Teško je donositi odluku, verujte znam.

Nisam shvatila kako je to  biti bloger, pre nego što sam počela time da se bavim. Kad se pojavi inspiracija slova mi samo lete ispred  očiju, ali moram da pazim da vam donosim tačne i pouzdane podatke. Ono što sam uvek želela jeste da budem iskrena i pokažem vam kako zaista izgleda život invalida, i da možete da uživate čak i onim teškim situacijama.

Zašto vam sve ovo govorim?

Kao prvo, zato što su stvari u životu zaista teške, ako se prvi put susrećete sa nekim stvarima u životu, jer se niko od nas nije naučen rodio, ali zato ne treba da odustanemo od njih.

Isprva kad sam postala Aurora, bilo mi je teško da smislim temu za blog, jer nisam uspevala da odredim koje stvari iz mog života su za deljenje i kakav utisak može da ostavi na  vas čitaoce.

Vremenom, shvatila sam da moj  alat za borbu zapravo ova borbenost, i odlučila sam da vam je pokažem, ali sam takođe odlučila da vam pokažem kako u stvari život invalida može da bude 'normalan'.  Ne mora da znači da samo osobe sa ivaliditetom odrađuju vežbe, zar ne?

Mnogo ljudi se odlučuje za odlazak u teretanu, kako bi sredili svoj fizički izgled.

Postoje mnogi razlozi zašto bismo odlazili u bolnicu, a kad sada iz mojih reči sagledate, nema ni jedne razlike između mene i bilo koga od vas koji čitaju, osim što mi koristimo pomagala.

Naučila sam kako je biti bloger, odrasla sam pišući ove objave. 

Ovaj blog nisu samo slova ispisana na ekranu. To su osećanja, to je borba i ljubav prema životu, kakav god on bio.

Hvala vam što ste učestvovali i davali komentare, koji su mi pomogli u celoj ovoj avanturi, koja tek počinje.

Ovo radim srcem, a ne zato što moram, što moju borbu čini lakšim, a postove što iskrenijim. 

Da, ja kao i sve osobe imam privatni život, i neke stvari zadržavam za sebe, ali sa vama sam delila sve svoje afinitete,vrline i mane. Sve što ovde vidite sam ja, niko drugi. 

Zato pozivam ljude koji još ne znaju za moj blog, da mi se pridruže, jer sam nakon ove dve godine naučila da nas život postavlja u milion različitih situacija. Neke će nam se dopasti, neke neće, ali su tu sa razlogom. Zato ja imam ovaj blog sa razlogom, a to je da vam stavim osmeh na lice i pružim vam pomoć ako je potrebna, tako da vi možete meni pomoći, tako što ćete ( naravno ako želite), dati svoje mišljenje i iskustvo, jer, zajedno smo jači.

Razlike čine ovaj svet veoma čarobnim.😉

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora😍

Kakve postupke ja naviše cenim?

 Ćao svima, 

U poslednjih nekoliko nedelja sam se mnogo oslobodila, i shvatila da postoje neke navike koje sam već počela da menjam. 

Kao što već znate, meni znače sitnice, ali kada imate neku pretpostavku, teško je promeniti je, ukoliko ne shvatite da grešite. 

Zahvaljujći mojim prijateljima, prvenstveno Sabrini, naučila sam da grešim.

Moja draga drugarica je pre neki dan slavila je svoj rođendan, i naravno pozvala celo društvo uključujući i mene.

Ono što je mene začudilo i veoma prijatno iznenadilo jeste da je ona zajedno sa svojim roditeljima pazila na svaki detalj, kako bih ja mogla da budem sa društvu i nikad ne ostanem sama. Sabrini roditelji su mi stvarno ulepšali dan, jer u ni u jednom momentu nije bilo : Kako ćemo sad ovo ? 

Sabrina je pazila na mene i svaki moj korak i ako je ona trebala da bude pažena i mažena, ne samo Sabrina, već i Kristina, koja mi je donela jaknu i obukla jaknu bez imalo muke.

To je u meni probudilo osećanja koja sam želela da zaboravim. 

Ranije, nikada nisam zapravo bila deo neke ekipe, i ako je bilo prijatelja koji su me voleli, ali bi radije bili sa nekim drugim ljudima, ne zato što sam im ja smetala, već sam ja osoba s kojom bi ste vi morali da pazite na neke detalje, kao što je slamčica ako u šolji ili čaši ima previše tečnosti, da li mi je hladno ili ne, da mi se nešto dohvati ako ne mogu sama.... Na te sitnice paze i članovi moje porodice, ali oni mene poznaju od samog početka i njihova ljubav je bezuslovna, dok nekima te sitnice dosade, i počne da im zasmeta, da beže i ostavljaju me samu. Naravno, dve drugarice  su i u osnovnoj školi bile takve prema meni i naravno moj nezamenjivi drug Duško, ali nikad nisam osećala da pripadam nekoj većoj grupi, i da će me zavoleti sa svim tim sitnicama, sa toliko posvećenosti i uživanja. Sada znam da su one sa mnom jer im baš ovakva odgovaram! 

Hvala vam devojke na tolikoj ljubavi i posvećenosti ! ZNATE DA JE UZVRAĆENO!😉😇😍

Takođe moram da se zahvalim Kancelariji za mlade, jer su i tamo svi uz mene, pomeraju me i postaju vešti u guranju mojih kolica.

Sećate se da sam vam rekla da ćete naći svoje mesto u svetu, baš zato što ste svoji ?

Kao i u svom društvu u KZM sam ja ,ja. Slobidnog duha, užvajući u mogućnosti da dam svoj doprinos ovom gradu, pa čak i celom svetu. 

Moje mesto je sa društvom, gde ću se uvek super provesti i smejati do suza, a u KZM ću raditi ono što volim sa velikom podrškom koordinatorke, i svakog volontera.

Znam da će mnoge začuditi to što meni postupci mojih drugarica, njenih roditelja, i svakog volontera, koji paze na mene i pomažu mi u svakom koraku, ali u životu kad se nadate minimalnom, možete da se iznenadite i uživate punim plućima!

Uvek uz vas, 

Vaša Arora💖