Šta za mene znači sloboda?

 Ćao svima, 

Neko meni veoma drag, pitao me je šta za mene znači sloboda. Već dugo razmišljam o toj  temi, samo što sam je odlagala pošto je dosta kompleksna.

Šta je sloboda?

Mislim da niko od nas ne zna šta je zapravo sloboda. To uvek želimo da dostignemo, čitav život.

Vi znate da meni nešto malo mnogo može da znači, to sam vam više puta spominjala. Da ne bismo otišli u jako veliku debatu zbog ove toliko široke teme držaću se pitanja koje upućeno meni.

Šta za mene znači slododa?

Najveća prepreka koja mene zaustalja jesu prepreke na putu, i večita svađa sa stepenicama. Ona osoba koja me lično poznaje, znaće da pokušavam da budem što samostalnija, i da mi nije nimalo nije teško da se pomučim. Šta više, volim to. Dakle jedna od najvećih prepreka i ne samo mojih nego svih osoba sa invaliditetom jesu rupe na punu.

Podsetimo se slika trotoara u Bečeju...

Pošto sam korisnik invalidskih kolica, nikako ne mogu samostalno da se krećem. Odmah da naglasim, invalidska kolica nisu ta koja me ograničavaju. Ona mi pomažu da se krećem po gradu, ali problem je u tome što i najmanja moguća rupa može da izazove nesreću... 

O tome možete detaljnije da pročitate u ovom postu: https://aurorasescape.blogspot.com/2020/02/budimo-humani_24.html

Da li vi mislite da možemo sami po ovim putevima da se krećemo?

Naravno da ne!

Ja znam da ljudi koji me vole, žele da mi pruže sve što je njihovoj mogućnosti, ali ja bih se osetila mnogo lagodnije da mogu da odem gde god poželim bez potrebe da neko ide sa mnom i gura me.

Moja sloboda bi bila tada kada ne bih morala da razmišljam da li ću moći tuda da prođem ili da li će tu prednji točkovi da se zaglave kolica se prevrnu...

Dakle, za mene sloboda znači da se slobodno krećem,ali predpostavljam da koji nisu korisnici invalidskih kolica, ili bilo kojeg pomagala o tome nisu ni razmišljali. Za njih je sloboda nešto drugo.

Ja bih samo da vas zamolim sve, razmislite o tome...

Život može da se preokrene kad se vi tome najmanje nadate!

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora

Život je lepši sa osmehom- iz ugla Marine Minić

 Ćao svima,

Stalno vam govorim da vam se život može preokrenuti, i da ga zato treba voleti i ceniti sve.  Kao i da život sa invalidom nije kazna.

Moja današnja sagovornica, Marina Minić će se sigurna sam složiti sa mnom.  Hvala ti Marina što si prihvatila moj poziv, i što si odgvorila na moja pitanja. Pre nego što počnemo sa našim razgovorom, zamolila bih vas da pogledate video koji sledi

Pa da počnemo

1. Kakav je bio tvoj život pre nego što se ta nesreća desila,da li možeš da nam to opišeš?

"Bila sam sasvim obična devojka, koja ide na posao, druži se, radi po ceo dan, sanja o velikim promenama u svetu.."

2. U videu si rekla da ti je bilo jasno da ćeš biti u kolicima, da li je ispalo kako si očekivala da će biti?

"Zavisi sa koje strane se gleda. Fiziči nisam ni mogla da pretpostavim da će biti ovako. Ne osecam polovinu svoga tela. Sada se posle operacije na Tajlandu nešto minimalno promenilo, ali tek za 1 promil.. Ne osećam ni bešiku ni creva, to je poseban problem.. Rekla bih i najveći. I hodanje i osećaj bih zamenila za normalnu funkciju bešike. A psihički sam dosta jača. Izdrzala sam vise nego sam mogla da sanjam da ce mi se ikada desiti. Moja porodica takođe. Ovo nam je pokazalo koliko mozemo da preživimo u zajedništvu i ljubavi.. "

3. Kakav ti je pogled na svet,da li se nešto promenilo?

"Sada sam dosta sporija, u svemu. Gledam da sve bude lagano i opusteno. Mnogo vise uzivam u ukusu kafe, mirisu ručka, osećaju vetra u kosi. Mnooogo više volim svoju porodicu (ako je to ikako moguće)."

4. Rekla si da nas ljudi ne razumeju,kako bi ti to promenila?

"Ljudi nas ne razumeju jer ne znaju. Dosta radnji je za funkcionalne ljude refkeksna radnja. Poput hodanja, sedanja i ustajanja, odlaska bilo gde u grad ili kod prijatelja. Dok ja prvo moram da pitam da li je i koliko sve pristupačno za mene. I moram da napomenem da sam u ozbiljnoj svađi sa stepenicama... Dakle, informisanje dece i odraslih o nacinu žvota osoba sa invaliditetom je prvi korak. Ako bi ljudi znali sa kakvim se problemima suočavamo, bilo bi lakše prilagoditi spoljnu sredinu. A sve kreće iz nas samih.. "

5. Jednom prilikom sam sa Milicom Veljković prošle godine pričala, pa smo u intervjuu došli smo do zaključka da na internetu ima informacija o osobama sa invaliditetom,ali ljudi ne znaju šta je tu tačno a šta ne. Da li se slažeš?

"Slažem se. Ponekad susretnem čak i osobu u kolicima koja nema kompletne informacije, iako je istrazivala sajtove. Mislim da je razmena iskustava najbolji nacin za informisanje. "

6. Šta te danas  ispunjava?

"Pored porodice, koju neizmerno volim i fizikalne terapije na koju rado idem, otkrila sam novu ljubav. Stoni tenis! Fantastični sport. Pruža mi puno mogućnosti za napredovanje u takmičarskom smislu, a da ne spominjem da sam upoznala jako puno divnih ljudi i odličnih takmičara. I u zemlji i u inostranstvu. Imam već dve medalje i ne nameravam da se zaustavim."

7. Ako bi mogla da biraš,da li bi odabrala ovo iskustvo?

"Ranije, mozda. Ali sada kada znam kako je....... Nikada! "

8. Rekla si da igraš stolni tenis,da li je to tvoja profesija? Ako ne šta je?

"Tehnički sam u penziji.. 😆 A kao sto sam rekla, stoni tenis je moja nova ljubav, a stonoteniski klub osoba sa invaliditetom "Tvrdjava 021" je moja druga kuća.. "

9. Vratimo se malo na piču sa početka. i intervju u emisiji "Praktična žena", da li se plašiš ljubavi zbog svega što se desilo?

"Ne plašim se ljubavi i jako sam otvorena prema celoj toj situaciji. Ali sam i jako pazljiva. Sada čekam nesto jednostavno i spektakularno.. Tek sam sada shvatila narodnu izreku Tri puta meri, jednom seci"

10. Za kraj,šta bi želela da poručiš mojim čitaocima?

"Budite magični!"

Draga Marina, još jednom ti hvala na izdvojenom vremenu. Kao što vidite, nije nikom od nas lako, ali smo pronašli sreću u malim stvarima i ne zaustavljamo se. Slažem se sa tobom da je razmena iskustva najbolji način kako bi većina ljudi saznala nešto o nama. Ja vam dragi moji čitaoci predlažem da te loše stvari iskoristite kako bi ste ojačali, a uz lepe stvari, kao što su medalje uživate!

Uvek uz Vas, 

Vaša Aurora💓

Zašto sam pisala dnevnik?

 Ćao svima, 

Kao što sam vam u prethodnim postovima pričala da sam pisala dnevnik, danas ćete  saznati i zašto.

Prvo, moram da priznam da sam počela da pišem dnevnik kada sam videla seriju, Violeta, sigurna sam da se mnogi sećaju i znaju o kojoj seriji je reč. Kasnije mi se svidelo kako se osećam kad napišem to što me muči na papir, pa sam samo nastavila.

https://www.themoviedb.org/tv/61720-violetta/cast

Kako je vreme prolazilo, a ja rasla, dobila sam želju da se vratim na početak i pročitam svoj dnevik. 

Bilo je čudno s obzirom da sam znala da su se sve te stvari o kojima sam pisala, ja ih više nisam osećala važnim. Čak nisam ni razmišlala na taj način, kao pre osam godina. Da, dnevik sam pisala od petog razreda osnovne, sve do kraja prvog razreda srednje škole, tad kad sam rešila da podelim svoj život sa vama. 

Nedavno sam pročitala članak u "Blic ženi", gde je pisalo da je vođenje sopstvenog dnevnika oslobađanje stresa. To je tačno, jer te stranice sadrže više moje tuge i brige, nego sreće, ali smatram da sam tada bila iskrena prema sebi, Moramo priznati da smo najiskreniji sami sa sobom. 

Društvene norme su odredile da momci, muškarci uglavnom, nikako ne smeju da plaču, niti da pokazuju emocije pred društvom. Devojke, pa od nas se uglavnom očekuje da budemo fine, kulturne... 

Ne kažem da ja sad nisam fina i kulturna, ali nemam nameru da se pravim neko ko nisam samo da bi me ljudi prihvatili i shvatili.

To je greška... Zahvaljujući ovom dnevniku shvatila sam šta je ustvari bio moj problem.

Kada se predstavljate kao nešto što niste vi, biće teško pronaći sebe ponovo.

Srednja škola je, kao što već znate, mesto gde skoro nikog nisam poznavala, pa niko nije znao kakva sam ja ustvari. Tako sam imala priliku da shvatim šta me zaista čini srećnom, toliko da više nisam nikome popuštala. Istina, iako ponekad boli mnogo je bolja od laži obučene u istinu, mada sve zavisi koliko su osobe spremne za istinu. To zavisi od nas.

Budite iskreni prema sebi, makar na papiru, kao što sam ja sa vama ove dve godine. Dnevik je nešto vaše, i niko vam ga neće uzeti. 

Tu ćete imati dokaz koliko ste se promenili, šta vam je postalo bitnije, šta vam se sviđa šta ne.

Budimo ponosni svega toga što smo postigli kao osoba.

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💕