Kako nam navike uređuju život?

 Ćao svima, 

Kao što ste mogli da primetite, počela sam neke teme da obrađujem preko instagrama, jer što da ne. Važno je biti prisutan na bilo koji način. Kad smo već kod toga, Brit- Mari je oduvek htela da bude prisutna i vrednovana.

Sad se sigurno pitate: Nije li valjda da opet pominje Fredrika Bakmana u svojim tekstovima?😃

O daaaa, u pravu ste. Može se reći da je ovaj švedski novinar zaista osvojio moju iskrenu naklonost i interesovanje kad sam pročitala knjigu "Moja baka vam se izinjava", ali me je knjigom "Brit-Mari je bila tu", doslovno i bez preterivanja oduvao.😉

Izvor: Laguna

Prvo, zato što je jedan od sporednih likova bila osoba sa invaliditetom, a drugo, pa naravno zbog same Brit-Mari. 
No dakle, da ja pređem na stvar, ili na temu ovog teksta.

Navike,  predrasude i znatiželja

Dakle, moram prvo da kažem da je junakinja ovog romana jedna tvrdoglava i uporna žena, koja je otišla u Varoš zbog posla.  Pokušaću da ne otkrivam previše detalja, ako neko posle ovog teksta bude imao nameru da je pročita. Zaista, toplo preporučujem.
Jedna od navika ove šezdesettrogodišnje junakinje je da čisti. Fiksinom ili sodom bikarbonom. Uglavnom. 

Druga je da uvek pita i zapisuje se u svoj spisak. To nije loša navika doduše. Još jedna stvar, Brit- Mari nema predrasude ili? Zaključite sami kad pročitate. 

"U određenom dobu se skoro sva pitanja koja neko može postaviti sebi se zapravo vrte oko jednog: Kako treba živeti život?", Fredrik Bakman.

Navike, i znatiželja imaju veze i sa osobama sa invaliditetom. Sećate se da smo više puta pričali o znatiželji. Ona vas je, verujem, navela da pročitate ovaj tekst. Zar ne?

Ipak i za nju se lepe predrasude, neverovatno... kao ova muva koja leti oko mene, mora u svakoj čorbi da bude mirođija! Strašno! 😅Normalo je da ljudi uvek pitaju, da ih zanima zašto sam u kolicima ili zašto mi šake tako stoje. Kako bi inače znali razlog? Predrasude po tom pitanju se po mom mišljenju, stvaraju iz jednog korena: navika.

Prosto i jednostavno, mi smo robovi navika, ne volimo kad se nešto menja, jer se uplašimo pitajući se šta će biti sutra. Kao što rekoh malo čas, moramo sve da znamo. Pitamo se i tražimo odgovore. I sigurnost. Neznanje je jedan veliki upitnik, ka kojem mi hrlimo i bežimo u isto vreme. Dok nas strah ili želja za promenom ne povuku.

Promene

Istina je da i ja imam predrasude, jer se plašim. Pretpostavljam unapred. Moglo bi se reći da volim da paničim svaki put kad vidim neki rok. Uplašim se, često da se moji tekstovi neće dopasti nekom ko ima više iskustva. Ali to ne znači da će tako i biti. To je samo moja vizija. 

Na kraju kad je prebrodim, polako idem korak dalje, dok više ne mogu da osetim strah. Zameni ga adrenalin sreće jer sam na kraju uspela i naučila nešto novo. Rekla bih da je Brit- Mari na kraju bila srećna kad je pustila znatiželji da joj se uvuče kroz kožu.

Mislim da su osobe sa hendikepom, navikle da budu manjina i nevidljivi u drušvu. Činjenica je da jesmo manjina, ali ne mora da znači da moramo da budemo nevidljivi. Verujem da je samo potrebno da odreagujemo na pravi način. Da mi probamo da gledamo iz njihove pespektive, kao i oni iz naše. Ipak smo mi na kraju krajeva samo ljudi. 😉

Tako je i Brit- Mari izdejstvala da mladi iz Varoši imaju svoju... Ups... to je spojler. Pa otkrijte sami. Možete i da pogledate film Brit-Mari je bila ovde, ako Vam je mrsko da čitate.

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šta nam rade kalupi koje društvo nameće?

 Ćao svima, 

Prošli put sam pomenula kako svi imamo razne uloge i titule, a sa njima i očekivanja i odgovornost.

Tako se isto desilo i Mulan,(ili Vajani) Diznijevoj ratnici, sigurna sam da je svi poznajete. Danas ćemo da diskutujemo malo o ulogama, željama osećanjima i pravilima sa kojima se nosimo celog života.

Kakve veze to sad ima sa temom, pitate se?

Mulan je na početku samog crtanog trebalo da se uda, ali nije nikome odgovaralo to kakva je ona. Nije bila savšena nevesta ni ćerka za udaju. To je stvaralo veliki pritisak, pošto je ona samo želela ljubav.

Tako je sa svima nama, jednostavno želimo da se uklopimo i da nas niko ne odbaci, tako i osobe sa invaliditetom najviše žele da pripadaju. Na to utiču razni faktori, i okolnosti koje ne možemo nužno da kontrolišemo. Na primer, ja ne mogu da uzmem gumicu i zaustavim krvarenje na mozgu koje sam imala kad sam se rodila. Samo mogu da se nosim za izazovima koji me čekaju i nastavljam napred. 😉

Prihvatanje i slika osoba sa invaliditetom u društvu

O slici osoba sa hendikepom ćemo razgovarati psihološkinja Olivera Bukinac i ja vrlo uskoro, ali ja sam rešila da se malo osvrnem na prethodnu temu, pre nego što uskočimo u diskusiju sa profesionalcem😁

Ovde smo se već bili dotakli prihvatanja kad smo se dotakli definicije tolerancije i šta ona znači u našem društvu.

  PS. ako ste propustili tu temu, bez brige možete samo kliknuti ovde.

Nego, da ja već jednom pređem na stvar, bio bi red zar ne?😅

Prihvatanje ima i drugu stranu medalje, a to smo mi. Jednostavno je, stvarno samo mi volimo da komplikujemo stvari kao i uvek. Sve to potiče od nas, tako je kako je.

Mulan je pokušala da bude savršena mlada, ali jednostavno nije to uspela. Recimo da je takođe mogla da se baci u očaj i plače, mrzi druge, a i sebe što nije odgovarala očekivanjima.

Očekivanja, uloge i mi

Ipak, usledio je poziv muških članova u vojsku, gde se prerušila u Pinga da bi zaštitila oca koji bi zasigurno nastradao.

Tamo je pokušavala da odigra ulogu hrabrog vojnika, opet bezuspešno. No, hajde da se mi vratimo na temu. 

Sećam se sebe u osnovnoj, pa sve do neke treće godine gimnazije, kad sam imala pritiske od strane drugih da se socijalizujem.

Mislim da sam toliko sebi nabijala pritisak da mi je odlaženje u školu ponekad bilo neprijatno. 

I ne, ne krivim druge, a ni sebe. Jednostavno nisam bila dovoljno zrela da shvatim da ću se uvek osećati tako dok pokušavam da menjam sebe ono što volim i ne volim samo da bih odgovorila na očekivanja.

Tu su i moji sestra i brat, roditelji i ostali članovi porodica. Prijatelji. Možda ne mogu da trčim i jurim se sa mojim anđelčićima, možda ne razmišljam kao moji roditelji, prijatelji, kolege...  Ne postoji recept za savršenost, pa ću sigurno nastaviti da grešim, učim i rastem. Isto tako ne mora sve ići po planu. Vole me baš ovakvu.

Evo na primer, nisam otišla na fakultet i pogazila očekivanja mnogih. To i jeste bio negde logičan korak nakon završka gimnazije, ali zašto bi morao da bude? 

Završila sam mnoge kurseve, među kojima je i Novinarska škola Udruženja novinara Srbije i trenutno pohađam  nihovu školu Web novinarstva. Nisam studentkinja, polaznica sam. 

Na kraju krajeva, shvatila sam da ni princeze u crtanim nisu savršene, ni bilo ko od nas, sa ili bez hendikepa. Onaj ko treba da nas prihvati sa svim vrlinama i manama smo mi sami, baš takvi kakvi jesmo i da koristimo te iste osobine da budemo srećni. To je podsetnik za sve koji čitate, a i za mene samu.😇

P.PS. Posoji jedan Jutjub kanal koji mi dosta poaže da svakim danom budem bolja verzija sebe, pa su me tako inspirisali da na svoj način obradim ovu temu:

Cinema Therapy:  

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜