Kako izgleda proces procene radne sposonosti osoba sa invaliditetom?

 Ćao svima, 

Danas nećemo filozofirati, ovaj tekst će biti čisto informativan, s obzirom da sam nedavno prošla ceo proces procene radne sposobnosti i na internetu nije bilo puno informacija vezano za to, nadam se da će mnogima služiti.

Samo da naglasim da ovako stoje stvari za opštinu Bečej, pa ću za svaki slučaj ostaviti link udrženja koji se bave temama zaposlenja osoba sa invaliditetom, gde možete dobiti detaljnije informacije.

Centar za zapošljavanje/ Biro

Kao i svako drugi, prva stanica bila nam je Centar za zapošljavanje, kako biste tamo rekli da želite da se zaposlite. Niko nam to ne može zabraniti, ali ova procena se radi kako bi komisija Centra za zapošljavanje mogla da odredi u kom polju bi mogli da tražimo posao. U mom slučaju, zaključeno mi je da mogu da radim kancelrijski posao. 

Ipak, kako bismo stigli do ovog finalnog koraka, treba posetiti puno ustanova. Dakle, u Centru za zapošljavanje dobićete papir gde će službenik zaokružiti koja sve dokumenta( mišljenja specijalista i obrazac1) treba da skupite kako bi slučaj bio poslat komisiji.

Arhiva bloga

 

Dokumentacija

Kao što sam već rekla, na papiru koji dobijete na birou biće zaokružena lista specijalista kojima treba da kažete da vam je potrebno njihovo mišljenje zbog procene radne sposobnosti,

Prva vrata koja smo mi morali da pokucamo bila su od doktora opšte prakse kako bi upšte mogli da zakažu termin kod specjalista. 

Što se mog slučaja tiče, avantura je trajala oko pola godine, tako da znate da vam je potrebno strpljenje.

Prvi termin koji smo dobili bio je kod fizijatra, koji je napisao svoje mišljenje. U Bečeju je to Jodna banja, za druge gradove nisam sigurna, to morate proveriti u slučaju da živite u drugoj opštini.

Pošto u Bečeju nema kliničkog psihologa( a ne dozvoljavaju mišljenja privatnog psihologa) ja sam išla u Klinički centar Vojvodine. Psiholog će postaviti pitanja sa upitnika, tako da ništa strašno. Imaju lift, ne brinite,😊

 

Kad zavšite sa specijalistima, ponovo odlazite kod doktora opšte prakse, kako bi vam doktror/ka popunio/la Obrazac 1. Za to treba da odradite analizu krvi i mokraće, i meriće vam pritisak i težinu,

 

Podnošenje zahteva

 

Sa svim ovim informacijama vraćate se u Centar za zapošljavanje kako bi oni podneli zahtev za komisiju, koja se nalazi u Ulici Narodnog fronta 80 u Novom Sadu, a komisija zaseda od 14.30, tako da ćete možda čekati. Poziv ćete dobiti na mobilni, i tamo će vam sve lepo objasniti.

 

Posao

Pitanje koje brine većinu, koji su korisnici tuđe nege i pomoći jeste da li će biti ukinuta? - Ne.

Jedina stvar koja se menja jeste da ćete morati da se prebacite na PIO fond kako bi mogli da idete u penziju i imate staž. Postoji mogućnost prekida isplate,odnosno pauze ako se ide ponovo na komisiju, ali pošto nisam sigurna još, kad se zaposlim napisaću vam i tu informaciju.

Za više informacija, možete pitati udruženja na liknu koji cu ostaviti ispod.

https://fmi.rs/fmi-i-caritas-srbije-otvorili-karijerne-centre-za-osobe-sa-invaliditetom/

 

Uvek uz vas, 

Julijana Aurora

Zašto je osećajnost i nežnost potrebna društvu?

 Ćao svima,

Znate da imam mlađu sestru, a još malo pa će nam se brat pridružiti. Zahvaljući tome što sam starija sestra imam dobar povod i izgovor da gledam crtane filmove (mada ako se neko seća dok su projekcije bile puštane na svim frekvencijama, prepručuju se svim uzrastima 😅)

Konstantno pričamo o tome da je empatija gotovo iščezla u društvu. Hrabrim nazivamo one koji se otvore i kažu šta im leži na duši, a s moje tačke gledišta to i nije daleko od istine.

I tako smo nas dve gledale crtani, u kom je glavna junakinja pokušala da spase svoju porodicu, koja je bila iznad svega, pa čak i nje. Ono što se meni nimalo ne sviđa, nije crtani sam po sebi, već komentar ispod.

Svetu nisu potrebne osobe kao što je ona: tačno ili ne?

Slika: Alamy

Shvatam da nas emocije čine ranjivim, ali to ne mora da znaći da nas uvek čini slabim. Duži vremenski period(pogotovo kad sam bila anksiozna), mislila sam da bi trebalo da budem ravnodušna na skoro sve stvari koje se dešavaju u mom okruženju i unutar mene. Greška.

Prihvatanje je za mene bio prvi korak. Toliko sam želela da se ne plašim, da sam samo činila da se osećam lošije. Emocije nas čine drugačijim. Da nema bola, kako bismo svi mi mogli da budemo ponosni zato što smo pobedili jednu borbu?

Arhiva bloga

Rekla sam sebi da sam emotivna i da je to u redu. Sasvim. 

Emocije su mi pomogle da još kao dete shvatim zašto me druga deca gledala u čudu, zašto su mi govorili ružne reči iako ih možda u tim momentima nisam zaslužila. 

Zašto je razgovor i prihvatanje ključ svega?

Kada govorimo o osobama sa invaliditetom, uvek se pominju emocije i posebne potrebe. Ipak, često smo u stanju da zaboravimo činjenicu krucijalne važnosti. O, da koristim ovu reč ne da bih pametovala, već da bih istakla ono što verujem da je bitno.

I mi smo osobe, koje bi trebalo da prođu sistem obrazovanja, upoznamo prijatelje, pronađemo svoju svrhu, obavimo fiziološke potrebe, pronađemo ljubav, budemo nesigurni i povređeni. 👍

Šta je onda tu posebno?

Ništa. Svi mi radimo neke stvari različito.

 

E, pa kad prihvatimo da smo na neki način isti, a opet različiti možemo da krenemo u akciju.😎

Razumevanje i reagovanje.

 

Jedan primer su vam rampe, osobama koje koriste kolica su potrebne, kao što je slepima potreban put kako bi mogli neometeno da se kreću. I sami biste želeli da ih imate, ukoliko bi vam bila potrebna, zar ne?

Šta kažete, da li je nežnost toliko strašna?

Razmislite.😇

Uvek uz Vas, 

Vaša Julijana Aurora

 

 

Koliko igra reči utiče na moj stil života?

 Ćao svima, 

Čini mi se da su negacije, i određene potrebe postale itekako veliki pritisak, s kojim nije lepo živeti?

Kao osoba sa invaliditetom suočavam se sa mnoštvom izazova, zbog kojih većina ljudi misli da je moj život težak i da se iza mog osmeha krije ogromana bol.

 

Slika: Alamy

 

Sećate se šta je rekla psihološkinja Olivera Bukinac po tom pitanju? Podsetiću vas...😇

"Sreća je povezana sa određenim načinom razmišljanja. Nju više cene oni koji trebaju malo da se potrude. Pre svega, imali su mnoštvo iskustava koja su ih bacala na dno, otežavala svakodnevnicu, stvarala prepreke."

Koliko puta san čula negaciju u životu?

Ja ne mogu da hodam, da trčim, da putujem samostalno, ne mogu prosto ni da živim svoj život bez pomoći, to je činjenica.

Takođe, shvatam da je mnogima žao ovih nepromenljivih činjenica u mom životu, ali sa tim sam naučila da se nosim.

To NE, zadalo mi je mnoštvo neverovatnih izazova, koje bez mojih najmilijih ni ne bih tako trijumfalno pobedila. Što reče jedna moja poznanica i gošća na blogu, oni su veći borci od nas.

Međutim, kad se u životu desi nekakva situacija, bio to invaliditet ili ne predstavlja određen teret, ili barem to izgleda.

Evo jednog pitanja. kako možemo mi da izmerimo nešto što nema fizičku masu?  😕

Zar težinu ili kilažu nema voće, povrće, brašno. pa i ljudsko telo?

 

Znate li koliko puta sam mislila da je to nešto najgore što mi se desilo? - Mnogo puta!

 

Ipak, i taj neprijatan trenutak, postao je samo to. Loša epizoda u mom životu, koja kad prođe ne izgleda baš toliko loše.

 

Kako to da se ja i dalje smejem?

 

Lako je. Želim i ja da ti momenti što pre prođu, mada ne mogu nekad ni ja da utičem kompletno na to. Imam samo jednu opciju koja mi preostaje. 

 

Fokus. 

 

Svakodnevno pokušavam da pronađem drugi ugao.  Celokupnu sliku koju mi trenutni šok možda ne dozvoljava da spazim. 

 Tada se dešava promena fokusa.

 

Mislim da ponekad možemo da postanemo preokupirani onim što smo mi želeli umesto onog šta imamo pred sobom.

Slika: Clipart cartoon

 

 

S vremena na vreme, volim da postavim sebi nekoliko pitanja:

Šta da radim? Šta mogu da uradim?

Kod mene se često dešava da se vratim na te loše epizode, da se podestim da sam uspela jednom, i onda pokušam ponovo. Sam pokušaj je korak dalje, a uvek kažemo da je prvi korak najteži. 

Uvek imamo izbor, na nama je samo da ga odaberemo( onaj koji nam je najbliži) i nosimo se s tim, zar ne?

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora