Dokazivanje za svoju pripadnost u društvu- vredi li?

 Ćao svima, 

Prošle nedelje pisala sam o međusobnom prihvatanju, pa hajde da se nadovežem na nešto što mi se čini da je podjednako važno. Čini se da je običaj, još od kad nismo imali razum, da se dokazujemo da pripadnemo nekoj društvenoj grupi, normi i vrednostima.

Još kao dete nosila sam se sa tim da sam drugačija. Samo zato što mi je dijagnostikovana cerebralna paraliza, zato što ne mogu da hodam i obavljam neke stvari bez pomoći druge osobe i zato što koristim kolica da bih se kretala na duže staze. Pre nego što pomislite da sam melanholična i žalim samu sebe, ne bojte se. To je samo početna tačka kako bismo stigli do poente. Dokazivanja. 

Čini mi se da sam to pominjala, onda kad sam pričala o slici koju pružamo. Tokom školovanja za neke predmete morala sam da uložim dodatne sate učenja kako bih bila jednako dobra kao ostali. Odlazak za rehabilitaciju dodatno je izazivalo moje sposobnosti, ali ni to nije mnogo pomoglo da bi promenilo slike koju su imali o meni, samo na polju obrazovanja i socijlizacije. Da budem najiskrenija, nije pomoglo ni viziji koju sam sama  imala o sebi. A onda sam, rastući odrastajući shvatila nešto. Nije problem bio samo u meni. Svako može da pati, ako se nalazi na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i u pogrešnom društvu. 😉

Zotopija je izašla u bioskope baš u to doba, kad sam bila peti razred osnovne i dokazivala da tu pripadam. Pritom odlično služi današnjoj temi. Džudi Hops, zečica iz provincije želela je da postane policajac. Naporno je trenirala, sve dok nije pokušala na svoj način, i naposletku uspela.

     

Čak i nakon svega toga, samo zato što je bila mala u odnosu na bika, nilskog konja, lava, dobila je posao saobraćajca. Čak i tada, postavljala je sebi ciljeve, ponovo- da bi se dokazala drugima. 

U ovom videu primećuje se njen entuzijazam za radom i činjenju dobrog dela, kao i razočarenja što nije dobila overenje da učestvuje u slučaju dvanaest nestalih životinja. To vam je isto kao kad detetu kažete: Nećeš ti to razumeti, ti si još uvek mali/a. A onda nas deca iznenade kada zapravo komplikuju manje, prihvataju i nemaju toliko strahova od nas odraslih. 

Zašto pominjem baš strahove?

Zato što su oni. hteli mi to ili ne, glavni odgovorni za to kako ćemo se ponašati, od koga i od čega bežati. O strahovima ranjivosti i osetljivosti sam nedavno diskutovala sam kroz jednu kolumnu, pa ako niste, bacite oko.😉

Kolumna u Bečejskim danima- Zar uvek da budemo dobro?

Ali da. Džudi je takođe imala predrasude o lisicama, koji su kao što je objašnjeno u filmu- predatori. Ako bismo to preveli na naše, ljudsko ponašanje oni bi bili- nasilnici.

Dakle, naći se u svetu naizgled jačih i opakih, vrlo često sam se osećala krivom što nikako nisam odgovarala u određene kalupe i očekivanja. Samo zato što su drugi mislili da ja to nešto ne mogu, da će me neke određene stvari preopteretiti i slično.

Ja sam se uvek prevše trudila da dokažem da to nije istina, jer mi se nikad nije dopadalo da me neko sažaljeva, čak iz najbolje namere. Verujte mi, konstantno dokazivanje ume mnogo da umara, pogotovo ako se dokazujemo ljudima koji su samo prolazni. Na kraju dana neko mora dobro da me poznaje kako bih znao šta mogu, a šta ne.

Nakon dužeg vremena provedenog zajedno, Nik je shvatio da Džudi nije samo plašljivi zeka čiji roditelji rade na farmi, a ona da nisu svi lisci isti. Kao i da oni koji se predstaljaju kao dobri, to u stvari nisu.  

Ponekad ni nemamo vremena da se dokažemo delima kako bi nas neko upoznao. Shvatila sam da je ponekad sasvim dovoljno kulturno i smireno objasniti, ko smo, šta nam pija a šta ne, kako bismo proveli mirno i kvalitetno vreme, a da nam ostane lep utisak o nekome ili nekom događaju.

Mada nas ponekad pogrešno izražavanje dovede u nevolje, čak i sa prijateljima. A o tome možemo i u sledećem tekstu.😁

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜