Ćao svima,
Dugo me nije bilo, a jedan od razlog razoga jeste da sam od septembra krenula u četvrti razred gimnazije, i imam dosta obaveza oko pripremanja za fakultet i maturskog rada, da prosto pored toga nemam puno toga da vam pričam. Takođe bih želela da vas obavestim da će postovi zbog toga izlaziti ređe- jednom, dvaput mesečno...
Naravno, samo neko vreme, dok ne završim te obaveze.
Nadam se da me razumete....😊
Što se tiče drugog razloga, imaćete priliku to da vidite u toku sledeće nedelje na mom instagram profilu.😉
A sad pređimo na temu.
Nalazim se u periodu gde, nam kao maturantima, govore da je fakultet jedna od najvažnijih odluka koje treba da donesemo u životu. Svesna sam, a i ranije sam napomenula da je vrlo teško donositi odluke.
Kako smo se na časovima filozofije bavili egzistencijalizmom, dobila sam ideju za ovaj post.
Čini mi se da sam u nekom od ranijih postova pomenula da bih volela da se bavim psihologijom i postanem psihoterapeut, ali to se promenilo.
Kao što je profesor filozofije rekao; dok budemo birali šta ćemo studirati, moraćemo nešto da odaberemo, u mom slučaju novinaratvo, i ostavimo sve druge opcije (psihologiju) iza sebe.
Kako sam shvatila da je novinarstvo pravi izbor za mene?
Nakon što sam odustala od psihologije, iz više razloga koje ne vredi pominjati sada, pisala sam ovde postove, izveštavala o tome šta ja radim, kao što je "Memorijalni turnir-Slobodan Malešev Bobica", i poslednji intervju sa Marinom, osetila sam se ispunjeno.
Kao osoba sa invaliditetom koja ne može samostalno da hoda, pomaže u nekim kućnim poslovima, i nogom prelazi granice, otkrila sam da to novinarstvom mogu to da uradim.
Na projektu, 'Pokreni mehanizam' koje je organizovao BUM Bečej, videla sam da u novinarstvu itekako mogu sve i svašta da otkrijem, posetim nova mesta, čujem tuđe poučne priče, ali jedna od meni najbitnijih stvari:
Imam priliku da prenesem ljudima informacije, i na taj način pokažem kako bi trebali da misle, a ne šta da misle!
To je bio cilj koji sam želela još kad sam počela da blogujem, sa petnaest godina, a pronašla sam i način kako bih na pravi način doprinela svetu.
Želja svakog od nas na ovoj planeti jeste da nekako doprinesu svetu.
Egzistencijalisti kažu da treba sami da odgovorimo na neka pitanja;
Zašto ja uopšte živim?
Koja je moja svrha u životu?
Kako to da mi nije teško što neke stvari, zbog invaliditeta, ne mogu da radim?
E ovako; živim jer sam preživela nakon krvarenja u mozgu iste noći kada sam se rodila, i sama sam odlučila da živim srećno.
Svrhu sam pronašla u novinarstvu, a isto tako kako sam odabrala da živim srećno, a na stvari koje ne mogu da promenim, kao što je činjenica da imam cerebralnu paralizu, prihvatim kao takve i ne mučim sebe time što ne mogu da hodam i radim neke stvari.
Ljudi koji me vole, ne vide to kao problem, i prihvataju me i poštuju kao takvu.
Sami sebi stavite granice, pišite svoju priču, uživajte!
Zapamtite da ga niko drugi ne može živeti umesto vas, na nama je čak kako ćemo nečiji savet da prihvatimo.
Uvek uz vas,
Vaša Aurora💜
