Ćao svima,
Sasvim sam sigurna da smo svi do sada čuli za film "Frikey fridey", kad majka i ćerka zamene mesta. Verujem da bi neki radije to nazvali "šetnjom u tuđim cipela".
Zašto to sad pominjem, pitate se? Pa da opušteno nastavimo da otkrivamo zašto diskriminaciji samo raste.
Iskreno, mislim da je svako milion puta nekom rekao da ne može da razume kako se osećamo u datom trenutku ili zašto neke stvari radimo. Evo, ako vam je lakše, i ja sam.
 |
| Arhiva bloga |
Šetanje u cipelama osobe sa invaliditetom
Još dok sam išla u drugi razred srednje škole, želela sam da mi kao manjina budemo shvaćeni i naravno prihvaćeni. Mislila sam da bi najbolji efekat bio da se ostali učenici stave na moje mesto. Da "šetaju" u mojim cipelama. Sećam se da mi je školska psihološkinja rekla da je ideja sasvim u redu. Predložila mi je kako bih ja takođe mogla da "šetam" u njihovim cipelama.
Svakako još uvek treba da se radi na tome. Još uvek smo vanzemaljci u društvu, i mnogi pretpostaljaju da mi je mnogo teško u životu, da sam jadna i još mnogo toga.
Priznajem da mi apsolutno ništa nije bilo jasno kada mi je to pomenula i ne sećam se da li smo ili kako smo razrešile to pitanje. Ono što mi se vrzmalo po glavi bilo je: Kako ja mogu da se stavim u njihove cipele kad ne mogu da šetam?
Odgovor na ovo pitanje mogu da dam sada, kada sam razgovarala sa raznim aktivistama koji se bave pravima osoba sa invaliditetom, novinarima, društvom. Ako mene pitate, tu je jedan od razloga zašto nema jednakosti i prihvaanja.
Mogu li osobe sa invaliditetom da se kreću u tuđim cipelama?
Da, definitivno! Moja greška je bila to što sam razmišljala da je takva vrsta "hoda" fizička. Činjenica je da ne mogu samostalno da šetam,ali ovaj put je to na neki način mentalno.
Znam da se ponavljam kao papagaj,ali moguće da sam bila jedan u prošlom životu😅.
Razmišljala sam o preprekama u tom nerazumevanju i setila se kako sam imala predstavu o nekoj osobi zato što mi je neko rekao kako je nepodnošljiva i dosadna ta osoba jer se pravi pametna. Kad sam sama stvorila svoje mišljenje, i priznajem trebalo mi je neko vreme za to, shvatila sam da sam bila površna.
E upravo to, površnost i pretpostavke su glavne kočnice. Mi jednostavno obožavamo da stvaramo slike o nekom iz raznih razloga. Ali slike ili fotografije su tu da ovekoveče neke trenutke ili osobu.
Kad neko nešto kaže, ili napiše u neku ruku je neminovno da će se stvoriti nekakva pretpostavka o tome kakva je osoba. Evo tu su nam poznate ličnosti: da li ih zaista poznajemo ili vidimo ono što žele da nam prikažu?
Zašto ovo sve govorim?
Majka i ćerka su se međusobno razumele tek kad su se našli u tuđoj koži. Saznale su ono što su sakrivale jedna od druge i poštovale su se. To je upravo ono što ja mislim da nam nedostaje.
Poenta je da smo svi osobe, sa različitim navikama i ciljevima. Obe strane bi trebalo da ostave sve strahove po strani i jednostavno dozvole da ih drugi vide u istinitom svetllu.
Tako sam ja ćerka, sestra, unuka, prijateljica, koleginica, učenik, osoba sa cerebralnom paralizom, volonter i još mnogo toga... Najvažnije od svega navedenog je da sam osoba, kao i svi ostali, pa tako mogu da ostavim svoj položaj po strani i pokušam da razumem, pitam i saslušam druge ljude, njihove načine i potrebe.
Međusobno razumevanje i poštovanje. Što bi se reklo: Dajemo-dobijamo. Šta vi kažete?
Razmislite dok ja pronađem psihologa da nam razreši misteriju o narednoj temi koja mi se vrzma po glavi😉.
Uvek uz vas,
Vaša Julijana Aurora💜
