Kako nam navike uređuju život?

 Ćao svima, 

Kao što ste mogli da primetite, počela sam neke teme da obrađujem preko instagrama, jer što da ne. Važno je biti prisutan na bilo koji način. Kad smo već kod toga, Brit- Mari je oduvek htela da bude prisutna i vrednovana.

Sad se sigurno pitate: Nije li valjda da opet pominje Fredrika Bakmana u svojim tekstovima?😃

O daaaa, u pravu ste. Može se reći da je ovaj švedski novinar zaista osvojio moju iskrenu naklonost i interesovanje kad sam pročitala knjigu "Moja baka vam se izinjava", ali me je knjigom "Brit-Mari je bila tu", doslovno i bez preterivanja oduvao.😉

Izvor: Laguna

Prvo, zato što je jedan od sporednih likova bila osoba sa invaliditetom, a drugo, pa naravno zbog same Brit-Mari. 
No dakle, da ja pređem na stvar, ili na temu ovog teksta.

Navike,  predrasude i znatiželja

Dakle, moram prvo da kažem da je junakinja ovog romana jedna tvrdoglava i uporna žena, koja je otišla u Varoš zbog posla.  Pokušaću da ne otkrivam previše detalja, ako neko posle ovog teksta bude imao nameru da je pročita. Zaista, toplo preporučujem.
Jedna od navika ove šezdesettrogodišnje junakinje je da čisti. Fiksinom ili sodom bikarbonom. Uglavnom. 

Druga je da uvek pita i zapisuje se u svoj spisak. To nije loša navika doduše. Još jedna stvar, Brit- Mari nema predrasude ili? Zaključite sami kad pročitate. 

"U određenom dobu se skoro sva pitanja koja neko može postaviti sebi se zapravo vrte oko jednog: Kako treba živeti život?", Fredrik Bakman.

Navike, i znatiželja imaju veze i sa osobama sa invaliditetom. Sećate se da smo više puta pričali o znatiželji. Ona vas je, verujem, navela da pročitate ovaj tekst. Zar ne?

Ipak i za nju se lepe predrasude, neverovatno... kao ova muva koja leti oko mene, mora u svakoj čorbi da bude mirođija! Strašno! 😅Normalo je da ljudi uvek pitaju, da ih zanima zašto sam u kolicima ili zašto mi šake tako stoje. Kako bi inače znali razlog? Predrasude po tom pitanju se po mom mišljenju, stvaraju iz jednog korena: navika.

Prosto i jednostavno, mi smo robovi navika, ne volimo kad se nešto menja, jer se uplašimo pitajući se šta će biti sutra. Kao što rekoh malo čas, moramo sve da znamo. Pitamo se i tražimo odgovore. I sigurnost. Neznanje je jedan veliki upitnik, ka kojem mi hrlimo i bežimo u isto vreme. Dok nas strah ili želja za promenom ne povuku.

Promene

Istina je da i ja imam predrasude, jer se plašim. Pretpostavljam unapred. Moglo bi se reći da volim da paničim svaki put kad vidim neki rok. Uplašim se, često da se moji tekstovi neće dopasti nekom ko ima više iskustva. Ali to ne znači da će tako i biti. To je samo moja vizija. 

Na kraju kad je prebrodim, polako idem korak dalje, dok više ne mogu da osetim strah. Zameni ga adrenalin sreće jer sam na kraju uspela i naučila nešto novo. Rekla bih da je Brit- Mari na kraju bila srećna kad je pustila znatiželji da joj se uvuče kroz kožu.

Mislim da su osobe sa hendikepom, navikle da budu manjina i nevidljivi u drušvu. Činjenica je da jesmo manjina, ali ne mora da znači da moramo da budemo nevidljivi. Verujem da je samo potrebno da odreagujemo na pravi način. Da mi probamo da gledamo iz njihove pespektive, kao i oni iz naše. Ipak smo mi na kraju krajeva samo ljudi. 😉

Tako je i Brit- Mari izdejstvala da mladi iz Varoši imaju svoju... Ups... to je spojler. Pa otkrijte sami. Možete i da pogledate film Brit-Mari je bila ovde, ako Vam je mrsko da čitate.

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜