Ćao svima,
Znate da imam mlađu sestru, a još malo pa će nam se brat pridružiti. Zahvaljući tome što sam starija sestra imam dobar povod i izgovor da gledam crtane filmove (mada ako se neko seća dok su projekcije bile puštane na svim frekvencijama, prepručuju se svim uzrastima 😅)
Konstantno pričamo o tome da je empatija gotovo iščezla u društvu. Hrabrim nazivamo one koji se otvore i kažu šta im leži na duši, a s moje tačke gledišta to i nije daleko od istine.
I tako smo nas dve gledale crtani, u kom je glavna junakinja pokušala da spase svoju porodicu, koja je bila iznad svega, pa čak i nje. Ono što se meni nimalo ne sviđa, nije crtani sam po sebi, već komentar ispod.
Svetu nisu potrebne osobe kao što je ona: tačno ili ne?
Slika: Alamy |
Shvatam da nas emocije čine ranjivim, ali to ne mora da znaći da nas uvek čini slabim. Duži vremenski period(pogotovo kad sam bila anksiozna), mislila sam da bi trebalo da budem ravnodušna na skoro sve stvari koje se dešavaju u mom okruženju i unutar mene. Greška.
Prihvatanje je za mene bio prvi korak. Toliko sam želela da se ne plašim, da sam samo činila da se osećam lošije. Emocije nas čine drugačijim. Da nema bola, kako bismo svi mi mogli da budemo ponosni zato što smo pobedili jednu borbu?
Arhiva bloga |
Rekla sam sebi da sam emotivna i da je to u redu. Sasvim.
Emocije su mi pomogle da još kao dete shvatim zašto me druga deca gledala u čudu, zašto su mi govorili ružne reči iako ih možda u tim momentima nisam zaslužila.
Zašto je razgovor i prihvatanje ključ svega?
Kada govorimo o osobama sa invaliditetom, uvek se pominju emocije i posebne potrebe. Ipak, često smo u stanju da zaboravimo činjenicu krucijalne važnosti. O, da koristim ovu reč ne da bih pametovala, već da bih istakla ono što verujem da je bitno.
Нема коментара:
Постави коментар