Sećate se ka sam vam rekla da za izlaz iz tunela treba inspiracija?
Oni koji me poznaju , znaju da sam jako tvrdoglava , i ne dam se .
I ako svima deluje da je moj život idealan , odmah vam kažem da grešite , to uopšte nije tačno.
Znam da ljudi imaju potrebu da se takmiče , i prkose , ali ne možemo protiv toga .
Svi do sad znaju da nosim osmeh svuda sa sobom , i ko god me poznaje , to će vam potvditi .
Mada , i ja imam pravo da se ne osećam dobro , i ponekad budem razočarana .
Rekla sam u postu : "Ja sam invalid pa , šta ?" , da ponekad nekad moramo da se borimo i budemo jaki , zbog ljudi koji nas vole , jer iskustva vam kažem da i ako kažu da je sve u redu , niko vam neće dopustiti da budete tužni.
Isto tako , mi ne smemo da dopustimo sebi da budemo tužni , već da stisnemo zube , i borimo se .
Verujte mi , imala sam i ja mnogo duševnih padova u životu ,možda čak i više nego fizičkih , ali to skoro niko nije primećivao , jer bih se ja momentalno podigla , stisla zube i suočila se sa situacijom .
Danas ću vam ispričati jedan od tih momenata , gde sam , kao što sam pomenula u jednom u mojim ne tako lepim iskustvima, iskoristila bol i patnju , ne da plačem , ne da dopustim da još jednom padnem , već da se borim .
Kao što znate , dva puta sam se operisala , prvi put levu nogu , a drugi put desnu .
Sa levom sam imala problem sa nezaraslom ranom , a sa desnom sam verovali ili ne , imala više .
Prvi, ne tako strašan bio je to što sam nosila plastični gips , koji mi je ostavio ožiljke od okretanja , jer su mišići atrofirali , i noga mi je bila jako mršava , pa je u gipsu ostalo mesta , da se okrene svaki put kad bih se malčice pomerila .
Jedini motiv u tom momentu , bio je dan kad ću konačno moći da ga skinem .
Čak sam svaki dan odbrojavala dane , i bila veoma srećna dan pre nego što sam trebala da ga skinem , ali pošto me život često izaziva , ni ovaj slučaj nije bio izuzetak .
Kad su mi konačno skinuli plastični gips , bila sam presrećna , ali ortoped je rekao da moraju da mi ga vrate .
Sećam se da sam ga šokirano gledala .
Plašila sam se da opet nie zarasla rana , vođena prethodim iskustvom , ali na sreću to nije bilo tako .
Kao što sam vam rekla u postu "Operacije ", posle svake operacije , mora da se nosi plastična ortoza , naprvljena po meri , da se u snu ne bi slučajno nešto desilo , jer ovako mi u toku dana kontrolišemo šta radimo , a u snu je to nemoguće .
Otroped je rekao da moraju da mi uzmu meru , i da budemo sigurni da je sve uredu, odmah posle toga da mi vrate gips na još tri nedelje morala da ga nosim .
Zamislite kako sam bila razočarana i ljuta na njega , i ako je on samo radio svoj posao .
Toliko da sam na putu do kuće samo razmišljala o tome kako moram da proživim još tri nedelje pakla, i ako sam oduvek bila mirna , pa mi mirovanje nije bilo tako teško.
Teža je bila sama pomisao da ću morati još da ga nosim i budem još tri nedelje u kevetu , pošto je gips bio od kuka do stopala.
Kad sam došla kući , spustili su me na krevet , i tu sam dugo nepomično ležala , i vrtela film sebi u glavi .
Ono što me je u tom trenutku nateralo da se borim bio je bol u očima moje mame . Nije joj bilo lako kad me je videla tako skrhkanu . Od tog trnutka , odlućila sam da čim prođu te tri nedelje , počnem da razgibam intenzivno nogu , ma koliko me bude to bolelo . Želela sam da zamenim taj bol , sa sjajem u njenim očima , koji je prouzrokovan ponosom .
Kad sam osetila kako je taj osećaj divan , počela sam još više da se trudim , toliko da mi je noga u jednom momentu jako natekla u sred vežbi. To meni nije bilo bitno , već šta osećam izunutra .
Osećala sam sreću , jer je mama videla moju želju za životom .
Od tada , jedan od glavnih ciljeva mi je da izmamim osmeh osobama oko sebe .
Pokušajte , osećaj je divan , definitivno vredan malo bola . 😉
Bićete mirni , ispunjeni ljubavi , i srećni , i zadoljni , što će vas terati da se svaki dan borite sve više i upornije. 😊
Borimo se !!💪💪💪💪💪💪💪💪💪
Uvek uz vas,
Vaša Aurora💞
Нема коментара:
Постави коментар