Ćao svima,
Branislav Nušić, jedan je od pisaca koji mene vrlo lako nateraju na razmišljanje, i ne znam da li da budem zadivljena ili zabrinuta, pošto su teme koje je pisao i obrađivao vanvremenske. Drama koja mi je privukla pažnju govori o važnosti da neko nosi titulu, u slučaju dela "Dr", to je doktor folozofije.
Danas će dilemu posla i titule sa mnom prokomentarisati i psihološkinja Olivera Bukinac, da bismo imali i neko stručno mišljenje, a ne samo moje filozofiranje.😅
Dakle, cela radnja vrti se oko Živote Cvijovića, njegovog sina Milorada i očeve želje da mu sin postane doktor fiozofije.
-Ako mu ne prikačiš jedno dr, ostaće niko i ništa. Dr je titula, Maro, a titula danas vrata otvara, a ne pamet, jedna je od objašnjenja koje Života daje svojoj ženi kada se doktoru filozofije, Velimiru koji je diplomirao studije pod imenom Milorad Cvijović.
"Mislim da stariji samo žele najbolje svojoj deci, jer su prostori na kojima živimo zaista decenijama u siromaštvu i naviknuti smo na preživljavanje.", rekla je psihoškinja Olivera Bukinac o mešanju roditelja u odabiru karijere njihove dece.
 | |
| Izvor: depositpotos |
Ovde moramo napomenuti novac, koji nam omogućava hranu i ostale stvari neophodne za život, a povezan je sa odabirom karijere. Života Cvijović naviknut je da sve može prijuštiti svojim parama, pa je čak i savest uspeo da kupi za dvadeset hiljada dinara. Tako je plaćao svaki dug svog sina, toliko da je čak potplatio čoveka da diplomira umesto njega pošto je Milorad po rečima njegovog oca, 'taljigao razred po razred.'
Da li sve stvarno ima veze sa titulom?
Olivera i ja smo se složile da u stvari trud usko povezan sa srećom i zadovoljstvom u životu.
"Sreća je povezana sa određenim načinom razmišljanja. Nju više cene oni koji trebaju malo da se potrude. Pre svega, imali su mnoštvo iskustava koja su ih bacala na dno, otežavala svakodnevnicu, stvarala prepreke. Te osobe su morale da razviju određene veštine i sposobnosti kako bi iz tih problema isplivali. Samim tim, znaju da ništa ne pada sa neba i mnogo više cene lepe trenutke kada im se dese", objašnjava Bukinac pa dodaje da svaki korak ima veze sa načinom razmišljanja: "Kada znamo da se moramo popeti na 1000 stepenica kako bismo nešto dobili, osvojili, kupili, ostvarili – mi smo spremniji na izazove. Nivo frustracije nam nije toliko nizak, ne shvatamo svaku prepreku katastrofalno, a to je ono što nam daje snage za dalje – pa i za sreću."
 |
| Izvor: iStock |
Danas postoji mnoštvo kurseva, seminara i radionica, kako bi se ljudi usavršili za određenu profesiju. Kada ljudi govore o fakultetu negde sam stekla utisak( što ne znači da sam u pravu 😁), da je ljudima bitno samo da imaju diplomu fakulteta, i da biraju profesiju koja je tražena na tržištu, i dobro je plaćena.
"Novac je svakako važna kategorija jer nam većinu stvari znatno olakšava kada ga imamo. Možemo
priuštiti više uživanja ili putovanja.", rekla je Olivera, ali drago mi je što je poentirala jedno vrlo važnu stvar, jer će te njoj više verovati nego meni. "Smatram da su se vrednosti promenile i većina juri slične ciljeve – površnost, spoljnu lepotu, moć, novac, samo da se ima čime pohvaliti. Tada se mnogi koji ne jure takve ciljeve osećaju izopšteno, čudno, može im opasti samopouzdanje ukoliko ne shvate šta se zaista dešava u svetu. Danas se nažalost preferiraju brza i laka rešenja koja nemaju dublju vrednost."
Šta Olivera zapravo hoće da kaže?
Poenta je ono što sam pomenula u nekom od prethodnih objava. U društvu je popularno da svi u svakom dobu dana moramo da budemo srećni, da nas ništa ne boli, da se ni sa čim neprijatnim ne suočavamo. Rekoh vam, meni je u periodu kad sam imala anksiozne napade, bilo sramota što se ja uopšte tako osećam, što su me preplavile tuga, nesigurnost...
Znate šta mi je pomoglo?
Zagljalji i ljubav mojih najmilijih, čitanje i gledanje tevenovela, i naravno novinarstvo. Evo šta kaže Olivera, šta je problem:
"Jako je važno voleti posao koji radimo. Ali, isto tako, ako od toga ne možemo živeti – onda smo u
velikom problemu. Vrtimo se u začaranom krugu. Bilo bi dobro da pronađemo neku zlatnu sredinu i da zaista volimo posao koji radimo, jer na njemu provodimo minimum 8 sati dnevno", a ono najbitnije što je istakla: "Ukoliko samo udovoljavamo drugima i nemamo svojih granica niko nas neće ceniti. Pre svega, mi nećemo ceniti sami sebe. A to je put do ogromnih problema i nevolja. Sreća nije stalan i konstantan osećaj. Povremeno je tu, ali tu je samo ukoliko mi zaista vidimo i zahvalni smo na svemu što imamo."
Ljubav na neki način neutrališe sve strahove, mada i on nas nečemu uči. Bitno je da sami donesemo odluku, i da se na kraju krajeva zadovoljni i ispunjeni odabirom. Mora biti balansa, jer sreća ne ide bez zadovoljstva, to nekako ide u paketu.
Šta vi mislite?
Нема коментара:
Постави коментар