Kako predstavljanje utiče na sliku osobe sa hendikepom u društvu?

 Ćao svima, 

U proteklih nekoliko nedelja, meseci čak, veći deo vremena provodila sam čitajući knjige, razmišljajući o blogu, temama i ponavljanju istih. Nemam izgovor o tome zašto nisam pisala, a želela sam. Samo što nisam znala šta. A onda mi je sinulo.

Pisala sam o verzijama sebe  koje drugi stvaraju o meni A opet, deo tih slika konstrujišemo mi sami. Stavom, pokretom tela, mimikama lica i izražavanjem o drugima, a i o sebi. Na neke priče narator ostavlja utisak. 

 Zamršeno, zar ne? 😅

Ja sam dvadesetjednogodšnja smeđokosa devojka, sestra, ćerka, unuka, Volim da čitam, istražujem i komentarišem raznorazne teme koje se dešavaju u društvu. Mogu se naći u knjigama i serijama. Obožavam svoju porodicu, mlađu sestru i brata. Ne izbegavam druženje mada mi treba vremena da bih se oslobodim i budem ja.  Završila sam srednju i osnovnu školu, kao i raznorazne kurseve među kojima je novinarstvo. Samo što imam cerebralnu paralizu. 

Kada bih se predstavila ovako, da me niko ne vidi ne bi pomislio ništa čudno. Čim dodam poslednju rečenicu, odnosno dijagnozu ili invaliditet odmah se stvara drugačiji utisak. Kao da se ostale osobine o meni potpuno zaborave ili izgube težinu nad činjenicom da imam fizički hendikep.

Arhiva bloga

Nedavno sam krenula na psihološko savetovanje, gde mi je terapeutkinja skrenula pažnju i pitala me: 

Ko stvara te barijere: drugi ili ti?

Moj odgovor je svi po malo. Društvo u kome živimo toliko govori o inkluziji, postoji i na papiru,ali nekako je ne primećujem u svakodnevnici. Moja slika o sebi, varirala je tokom godina i rešena sam da  je iskristališem. Oduvek sam imala svest o tome da ja ne mogu da hodam i trčim, obavljam  neke stvari sama i to bi uglavnom išlo u prvi plan.

Tokom Novinarske škole, predstavljala sam se kao osoba sa cerebralnom paralizom, koja se na sreću našla tamo. Zauvek ću biti zahvalna svim predavačima, tehničkoj podršci i menadžerki Obrzovnog centra Udruženja novinara Srbije, na konstantnoj podršci i prilici da budem deo dve generacije njihovih polaznika. Dok smo pohađali Školu Web novinarstva Udruženja novinara Srbije, nisam isticala da sam osoba sa invaliditetom. Pre nego što pomisite bilo šta- ne izbegavam taj deo sebe. Jednostavno, nije mi bilo važno da li predavači znaju da imam cerebralnu paraizu, već da me gledaju kao osobu koja se nekoliko godina bavi novinarstvom. Želela sam da unapredim sebe profesionalno. Zaista verujem da sam uspela i da sam iz dana u dan sve bolji novinar. 

Tako da,  smatram da prava inkluzija počinje od nas samih, i onoga što mi stavljamo u prvi plan i pružamo drugima da vide.😉

Razmislite, 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Predrasude i prvi utisci

 Ćao svima, 

Da li ste videli promene u opisu bloga? Želim da vam se predstavim onako kako se trenutno osećam, nadajući se da niko ko bude nabasao na moje tekstove ne stekne utisak da sam ja jadna. Samo što sam osoba sa invaliditetom.

U prethodnom periodu osetila sam se kao da se "borim protiv vetrenjača", pošto sam se  susrela sa predrasudama koje se tiču grupisanja svih osoba sa cerebralnom paralizom, gde se postavilo pitanje šta ja mogu ili ne mogu. Nije me to toliko povredilo, koliko me je razočaralo da se automatski pripisuju neke nesposobnosti i stavljaju u prvi plan kada se neko susretne sa mnom ili bilo kojom osobom sa hendikepom. 

Stoga sam rešila da promenim opis i potrudim se da dočaram kako izgleda moj život i da podelim čak i ona najobičnija iskustva. Na kraju krajeva ja sam na prvom mestu dvadeset jednogodišnja devojka. Sa hendikepom.
Priznajem da mi je puno vremena trebalo da se malo otarasim  pritiska, koji je nastao prvenstveno od prosvetara i nekih stručnih lica još dok sam bila dete. Više puta sam pominjala da su samo zbog moje dijagnoze često dovođene moje sposobnosti u pitanje. Recimo pisanje. Brinuli su  se hoću li ja podstići sve, uspeti da idem u koštac sa vršnjacima. Čini mi se da tada nisam ni imala priliku da pokažem ko sam i šta sam. 

Zašto?

Oni su već imali neku viziju o meni samo zato što sam osoba sa invaliditetom, tako da sam posle nekog vremena prestala da se bunim protiv toga i možda nesvesno preuzela neke osobine koje nisu bile moje. Samo proizvod tuđe projekcije o meni. Moja majka bi sad sigurno rekla da je ona uvek znala da u tom periodu nisam pokazivala sve svoje sposobnosti. 

Arhiva bloga

Ne kažem da mi ne treba tuđa asistencija, recimo u kretanju, oblačenju i sečenju hrane. Ne mogu da vežem pertle. Ipak to ne znači da neka druga osoba sa cerebralnom paralizom takođe ne može da radi iste stvari. Pre dve godine upoznala sam jednu devojku koja ima istu tu dijagnozu i to se njoj to uopšte ne primećuje na prvi pogled.

Zašto ja volim da mi ljudi postavljaju pitanja?

Postavljanje pitanja, pogotovo kad su u pitanju teme osoba sa hendikepom, mišljenja. Što se mene tiče, više volim da mi neko postavi pitanje, nego da ima neku viziju o meni.

Znam da pitanja ponekad nisu formulisana fino,ali se meni čini da imaju isti koren. Neznanje. Kad sam počela da se bavim intervjuima, znam da se od odgovora pravi tekst, informacija koja je uglavnom svima dostupna. Šta hoću ovim da kažem?

Baš zato što su teme osetljive za nekog od nas u bilo kojoj situaciji (a ne samo po pitanju našeg stanja), imamo puno pravo da kažemo da ne želimo o nečemu da govorimo.

Ipak, trudim se da se protiv predrasuda borim što većom otvorenošću na pitanja kada učestvujem na radionicama, predavanjima,kvizovima... 

Zašto?

Evo primera iz književnosti. Elizabet Benet počela je da mrzi gospodina Darsija, samo zato što je čula priču sukobljene strane gospodina Vikama. Onda je umesto da pitala gospodina Darsija, čitava dvorana je dala svoje mišljenje osim druge upletene osobe. 

Kada se neko susretne prvi put sa nekom osobom koja ima neki vidljiv hendikep, često se desi da pitanja budu postavljena pratnji te osobe. Iskreno me ne dotiče to što ljudi zapitaju moje roditelje, ali se trudim da uljudno odgovorim, bez ljutnje. Desi se da i ja ne znam tuđa iskustva, recimo slepe osobe, pa se trudim da putanja uputim toj osobi lično. Samo on/a mogu da mi dočaraju svoje utiske i osećanja niko više.

Mi sami krojimo sliku o sebi i biramo kako ćemo drugima sebe predstaviti. Mislim da je jako važno da naglasimo da su to naši izazovi, osećanja, utisci.

Razmislite, prvi utisci su nekad teški za osporiti,ali se mogu promeniti ako mi sami to želimo.😉

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šta je potrebno osobama sa hendikepom?Pomoć ili podrška?

 Ćao svima, 

Ponovo sam razmišljala o jednoj dilemi, kao i obično. Dosad ste valjda i navikli na to. 😅 Znate šta mi nije jasno? U 21. smo veku, ja sam napunila 21. godinu, a društvo postaje sve zatvorenije, i ranjivije. I to sve sa namerom da bude jače i samostalnije.

Jedna devojka je u videu što sam gledala pre neki dan, prokomentarisala kako bi osobama sa invaliditetom trebalo da se pomogne na adekvatan način. Veoma tačno. Osim što postoji jedan problem. Možda malo veći... a to je mentalitet drušva.

Ko su osobe sa hendikepom?

To su osobe, koje žive, osećaju, žele da budu voljene i prihvaćene. To što većina nas radi stvari na drugačiji način, ne umanjuje činjenicu da smo samo osobe. Takođe smo na jedan ili drugi način zavisniji od drugih osoba. 

-Hendikep je pojam koji označava potrebu za izjednačavanje uslova, odnosno situaciju u kojoj je osobi ili grupi potreban neki vid podrške zbog uticaja barijera i izazova, ili ih stavljaju u neravnopravan položaj.  - Izvor: "Priručnik za izveštavanje o osobama sa hendikepom.

Ova definicija jasno objašnjava drugi deo problema, a to je da osobama za hedikepom nije potrebna pomoć u vidu novčanog doprinosa, već podrška da što slobodnije funkcionišu u svakodnevnom životu.

Prošle subote sam imala priliku da upoznam izvršnog direktora, Milana Jankovića i deo tima Akademske inkluzivne asocijacije na radionici gde se govorilo o odgovornosti novinara prilikom izveštavanja o osobama sa hendikepom. Ukoliko vas zanima ostavljam vam link ka tekstu napisanom za Bečejske dane ovde.

Slika: Akademska inkluzivna asocijacija

Što se tiče termina osoba sa hendikepom, to je malo širi pojam od osobe sa invaliditetom i ne isključuje fizički i mentalni invaliditet, kao ni osobe sa dijabetesom niti osobu koja se privremeno nalazi u tom stanju( polomi nogu, preživi neki loš period itd)

Ja ću koristiti oba, i osobe sa invalididitetom, ali ću pokušati češće da koristim osobe sa hendikepom, jer mi je ova nova sintagma humanija i obuhvata širi spektar ljudi.😉

Ono što se meni najviše dopalo na toj radionici jeste sam tim Akademske inkluzivne asocijacije,jer tamo ne rade ljudi koji imaju neku dijagnozu, već sarađuju svi. To je upravo i cilj same inkluzije, da se osobe sa hendikepom uključe u društvo, i aktivno učestvuju u njemu.

Slika: Akademska inkluzivna asocijacija

Zašto podrška a ne pomoć?

E sad, da se vratimo malo na sam uvod, i da tu prvu rečenicu. Imam utisak da kada povežete pomoć i osobe sa hendikepom,da automatski povežete to kao novčanu pomoć ili vrlo često imamo neki generalni pristup kako pomoći. 

Za mene znači da mi neko priđe bez predrasuda i pita me da li mi treba asistencija u obavljanju neke ativnosti. Nijedna osoba nije ista,  pa tako ne radimo na isti način. 

Ipak, kako bi društvo to sve prihvatilo bez osećaja da ih neko tera da to prihvate, mislim da je za to potrebno da svi budemo spremni na promene, odbacimo predrasude, kako bi se zaista upoznali. 

Zašto to kažem?

Teško da će se išta promeniti, ako o životnim izazovima pričamo sa ljudima koji dele naše mišljenje imaju slična iskustva kao naša. Jeste lepo kada se neko slaže sa nama, definitivno. Ipak shvatila sam da uvek treba razgovarati sa raznim ljudima, pitati, zajedno doći do nekih novih stavova. Novih horizonata.

Za promenu se treba osmeliti, imati strpljenja i dozvoliti sebi pad. Ne može niko sve, pa smo onda zajedno jači.

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šta sam naučila kao novinar?- Kritičko mišljenje i skromnost

 Ćao svima, 

Današnji dan nekako ne mogu da propustim bez nekog obeležavanja... Danas je tačno tri godine od izlaska mog prvog teksta u Bečejskim danima.😎 Želim da sa vama podelim šta sam naučila uz novinarsvo.

Moj prvi odlazak na teren kao novinar -saradnik u Bečejskim danima 

Tačno se sećam kad mi je urednica prišla i pitala me da li bi želela da pišem kolumne. U tom momentu nisam znala šta me je snašlo. To je bilo neposredno nakon što sam postala volonteka u Kancelariji za mlade, još dok sam bila učenica Gimnazije.

Ukoliko niste pročitali moju prvu kolumnu, ostaviću je linkovanu ovde, da se prisetimo mojih početaka. PS. na vebu je izašla dva dana kasnije

Kolumna: Da li je strah naš najveći neprijatelj, ili nam je ponekad prijatelj?

Skromnost i greške

Pre nego što sam uskočila u svet novinarsva, bez padobrana, verovala sam da ja baš sve znam o novinarstvu, i da tu nemam ništa da izgubim. Verovala sam da nemam šta da izgubim, prethodno redovno pisala ovde na blogu. Tako je i bilo, možda mesec dana, dok nisam krenula na radionice koje je organizovalo Bečejsko udruženje mladih, "Pokreni mehanizam". Znate šta se desilo? Naravno da nisam znala ništa, ni šta je lid, niti šta bi bio sam naslov. Naravno, ja sam želela da se dokažem, pa sam normalno brže bolje otišla na neki događaj i napisala vest.

Slika: Gordana Adamov, BUM

Sva sreća da je koleginica bila tu da me spasi.😁(Hvala Tanja) A i moje veoma strpljive mentorke,  Ane Aćimov i Gordane Adamov, od kojih sam naučila da se jednostavno mora pogešiti da bi nešto i naučilo. 

Takođe, za mene biti novinar znači biti pripremljen, a u isto vreme ne znati ništa.  

Praksa čini čuda

Nakon toga, znate šta se desilo. Upisala sam Novuinarsku školu Udruženja novinara Srbije, na inicijativu prijateljice. 

Imala sam već neko znanje i nisam se toliko plašila kad sam se upisivala. Sećam se da sam na prvom razgovoru sa menadžerkom obrazovnog centra, pomenula da imam neke osnove, ali da imam želju da naučim. Tako sam se predstavljala i svim predavačima tada, a i tokom svakog predavanja kroz kurs Web i digitalnog novinarstva.

Uspomene sa predavanja

Naučila sam da koliko god da ja mislim da nešto znam, uvek, ali stvarno uvek može da  se nauči nešto novo, nešto što će nas poboljšati kao osobu. Da bila sam dobra, ali sad sam bolja.  Pošto volim da učim, verujem da svaki dan mogu da budem bolja verzija sebe.  😊

Inače Novinarska škola upisuje nove članove, tako da ukolliko ste zainteresovani, možete da učite od novinara koji rade u RTS-u ili Blicu, imate priliku. Meni je ta škola mnogo pružila, prilike, smeh i prijateljstvo. 

Sagovornici i kritičko razmišljanje

Isto tako raznorazne stvari sam naučila i korigovaa sebe samo radeći u novinarstvu. Kroz razgovor sa sagovornicima i kao nemi posmatrač na terenu. Na primer; kako se pravi kaljeva peć, ili kako nekom pravilno pružiti prvu pomoć. 

Stekla sam utisak da me sagovornici gotive baš zato što sam spremna da ih saslušam i budem spona između njih i društva.

Poseta čanova Upravnog odbora UNS-a

Biti neko ko treba da informiše i edukuje, treba da sagleda sve moguće strane kockice, i na taj način  iznese tačne informacije. Da razlikujemo seznacionalizam od novinarstva i ostanemo iskreni prema sebi. Razmislimo pre nego što kažemo. Pitamo, pa makar imali i više informacija nego što smo očekivali.

Želim da se zahvalim svima koji su mi pružili podršku da učim i da sazrevam. Bez vas ne bih bila ovo što sam danas.😇

Uvek uz vas

Vaša Julijana Aurora💜

Zašto ne možemo da prestanemo da generalizujemo?

 Ćao svima, 

Već neko vreme sam htela da pišem, ali sam se topila i zalepila za knjige i telenovele. Kriva sam šta ću😅.Ali tu sam; sa jednim zanimljivom osvrtom. Za sve je odgovorna "Pravna plavuša". Generalizovanje i strah od različitog.

Izvor: IMDB

Zašto, pitate se?

Ima više razloga, koje smo vrlo verovatno obradili, ali šta fali da ponovimo?😁

Moraju li sve plavuše biti glupe?

Ponovo te dosadne predrasude, stvarno u svakoj čorbi moraju da budu mirođija.  Želela sam da se dotaknem te teme uz pomoć ove zanimljive junakinje. Zašto? 

Zato što mi najviše volimo da sudimo po pretpostavki da je neko ovakav ili onakav. Možda smo čuli od nekog čitali ili imali neko pređašnje iskustvo. Ipak, ne mora sve biti isto. Život bi bio ekstremno dosadan, ako mene pitate.😉

Jedna od mojih omiljenh scena je kad prodavačici odgovori da neće moći nju da prevari za cenu, samo zato što je plavuša.

Vidite, ne sudi se samo osobama sa invaliditetom (hendikepom) po pitanju znanja, Kad kažem na znanje, mislim na inkluziju na polju obrazovanja. 

  O inkluziji je govorio izvršni direktor Akademske inkluzivne asocijacije, Milan Janković za Danas. Tekst možete pročitati ovde.  Uvek je bolje uzeti u obzir dva mišljenja nego samo jedno.

Akademska inkluzivna asocijacija je nastala 2000. godine u cilju podrške mladima sa hendikepom u visokom obrazovanju.

Tokom svih svojih godina prolazeći kroz obrazovni sistem, donekle sam stekla utisak da se i tu sve radi po nekakvom šablonu. Imate dijagnozu, pa vam ponude IOP. Čisto da razjasnim, ne kažem da to prosvetni radnici rade namerno, u većini slučajeva je to sve iz najbolje namere. Više bih volela da se upoznaju  sposobnosti svake osobe. Na kraju krajeva, to i jesmo, samo to očigledno volimo da zaboravimo. I El je uspela da upadne na Harvard iako joj niko nije verovao da će uspeti. Zamislite saznala sam da je ona  osvojila skoro najviši broj bodova na tom testu.

Moramo li da se promenimo da bismo bili vredni nekog/nečeg?

Ne znam da li ste primetili da je El na početku studija nije nosila roze. Čini se da je to indirektna poruka kako advokati ne bi shvatili ozbiljno ukoliko ne bi nosili ozbijne tonove,ili?

Na stranu to, ponovo kažem. Ne možemo svi biti isti.

 

Ne razmišljamo svi jednako, niti vrednujemo jednako stvari. Ne žive svi u istim uslovima. To su činjenice.

El je dokazala da dobar tim upravo i čine različiti ljudi, koji zapažaju druge stvari koje su potrebne za celinu sitacije, pogotovo u pitanju neka vrsta istraživanja. 

Od osoba sa invaliditetom (hendikepom) se očekuje da neke stvari ne mogu da rade kao ostali. Ono što nedostaje su podsticaji da pokušamo da uradimo nešto drugačije. Način na koji postupamo može biti drugačiji. To ne znači da to čini osobu manje vrednom ili važnom. Svi smo potrebni. Sa ili bez hendikepa.💕

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Strpljenje: vrlina ili mana?- 5 godina bloga

 Ćao svima, 

Pre pet godina na današnji dan sam otvorila ovaj blog. Nemogu da verujem da nam je ovo prvi mali jubilej!

Pišući ove tekstove, naučila sam mnogo toga i delila razna iskustva vezana za život osoba sa invaliditetom, i tako će i biti u budućnosti. Najvažnija lekcija koju sam naučila jeste da je za sve potrebno vreme.

Kako biti strpljiv, kad nas društvo tera da jurimo?

Moderno društvo izaziva nas da smo non-stop u pokretu, da nešto novo učimo, radimo, stvaramo, kako bismo bili prisutni i potrebni. To i nije loša stvar. Samo što ja smatram da je potreno strpljenje kako bismo mogli da se usavršimo. Shvatimo ljude oko nas i sami sebe.

Kad sam počinjala da pišem ovaj blog, nisam ni zamišljala da ću postati novinar. Imam još jedno  priznanje. Mislila sam da mogu da postanem novinar preko noći. Znate onu famoznu rečenicu; Ma znam ja ovo! 😎

Stvar je u tome što ja nisam imala pojma. Bilo je lako pisati kolumne, kad se one nisu mnogo razlikovale od tekstova koji su se nalazili na ovom blogu. Zahvalna sam urednici, koja je prepoznala da se moj hobi može izbrusiti i pretvoriti se u profesiju koja mi je omogućila mnogo toga.

Kornjača je bila brža od zeca

Izvor: Hedline. rs

Kao i sa eksperimentom kornjače i zeca, ispostavilo se da sam mnogo grešila u nameri da  što pre dokažem nešto. Ne samo profesionalno, već i privatno. Ipak, ni te greške nisam htela da ostavim van ovog bloga- gde je na prvom mestu ljubav. Zahvaljujući tome što sam dozvolila sebi prostora za dah, odmor, grešku, postala sam bolja. Izgleda da kad stanemo, imamo mogućnost da vidimo širu sliku i svoje mesto.😉

Za novinarstvo sam od svojih mentora u Bečeju naučila da se fokusiram na detalje i analiziram. U Novinarskoj školi, vežba je bila ključ za dobar tekst. Škola web novinarstva pokazala je da sitnice mogu da promene sve.

Arhiva bloga

Da bih naučila sve ovo, bilo mi je potrebno tri godine, a mi nismo ni na pola puta.

Isto važi i za položaj osoba za hendikepom. Za tako osetljivu temu, ne možemo da očekujemo promenu sutra. Čak ni za pola godine.

Zato, nastavljamo sa analizom cele situacije, strpljivo i mirno. Ko zna ko i šta nas čeka iza čoška!😇

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šta znači biti hrabar?

 Ćao svima, 

Već danima mi se vrzma po glavi jedno pitanje, a to je šta znači biti hrabar? Pre su pisana dela kao što je "Hrabri krojač", pisalo se i pevalo o ljubavi. Tokom nekoliko radionica koje su imale fokus na ljubavi prema drugima i sebi shvatila sam da to sve ima veze sa vrednostima koje namećemo sebi, i koje su nam nametnute.

Takođe, sve to ima neke veze sa našom potrebom da budemo deo nečeg. 

Arhiva bloga, Memorijalni turnir u street basketu 2022.godine u organizaciji KZM Bečej

Sećate se kad sam pisala o toleranciji? Prisetimo se kako ona glasi UNESCO-va definicija:

 “Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi."

 

 Ovo sve lepo zvuči, zaista. Ipak nešto mi se čini da ni jednu od ovih stavki nismo primenili u društvu. Evo ja, na primer, oduvek sam bila dosadna. Nikako kul. 😁Ne mogu da skačem po stolovima i penjem se na krov. Ne pijem aklohol, jer me prosto i jednostavno ne privlači, mada ne krivim one koji to rade. Ono što mi je teško padalo jeste da sam oduvek osećala potrebu pripadnem jednoj velikoj grupi kako bih osetila olakšanje  da pedagozi i psiholozi ne misle da sam asocijalna. 

Osobe sa invaliditetom se godinama bore da budu prihvaćeni i jednaki u svojim zajednicama. Ljudi se oduvek dele po grupama, a da bi u nju pripao moraš da se dokažeš- na neki način. 

Koje su vrednosti u trendu?

 Čini mi se da se danas hrabrost poistovećuje sa time da je hrabar onaj ko prati trendove i pravi nove i bolje rekorde, i da je to karta pripadnosti nekoj grupi ljudi.

Evo u Srbiji postoji nažalost nekoliko primera koje svedoče nasilje u školi od strane dece, a i roditelja. Vrednost koju ja tu mogu da zapazim je želja za osećajem  da imaš neku određenu moć koja je zasnovana na uterivanju straha. Ali opet... gde je tu uvažavanje nekoga kad društvo ima potrebu da izbaci svoje frustracije fizičim napadom na neku osobu/e, a da to pritom nije ni zasluženo. 

Milan Marić, naš poznati glumac je podelio svoja zapažanja i osećanja u potkastu "100 minuta buke",a sa onim čim se definitivno slažem jeste da svi nekako osećamo potrebu da se odbranimo. Evo videa ukoliko ste propustili da ga pogledate.

Šta znači zaobilaženje trenda?

Branislav Nušić je u predgovoru dela "Gospođa ministarka", govorio o svojoj viziji društva. On  je istakao da je potrebna hrabrost da ne šetamo po liniji- načelima koje je postavljeno ihaj još kad. 

Za mene hrabrost predstavljaju vrednosti kao što su; poštovanje, kompromis, porodica, ljubav i ranjivost.

Razmislite kuda civilizacija može da ode ukoliko se hrabrost poistovećuje sa agresijom i neograničenjem posledica nečijih postupaka.

Uvek uz vas, 
Vaša Julijana Aurora💜

Kako nam navike uređuju život?

 Ćao svima, 

Kao što ste mogli da primetite, počela sam neke teme da obrađujem preko instagrama, jer što da ne. Važno je biti prisutan na bilo koji način. Kad smo već kod toga, Brit- Mari je oduvek htela da bude prisutna i vrednovana.

Sad se sigurno pitate: Nije li valjda da opet pominje Fredrika Bakmana u svojim tekstovima?😃

O daaaa, u pravu ste. Može se reći da je ovaj švedski novinar zaista osvojio moju iskrenu naklonost i interesovanje kad sam pročitala knjigu "Moja baka vam se izinjava", ali me je knjigom "Brit-Mari je bila tu", doslovno i bez preterivanja oduvao.😉

Izvor: Laguna

Prvo, zato što je jedan od sporednih likova bila osoba sa invaliditetom, a drugo, pa naravno zbog same Brit-Mari. 
No dakle, da ja pređem na stvar, ili na temu ovog teksta.

Navike,  predrasude i znatiželja

Dakle, moram prvo da kažem da je junakinja ovog romana jedna tvrdoglava i uporna žena, koja je otišla u Varoš zbog posla.  Pokušaću da ne otkrivam previše detalja, ako neko posle ovog teksta bude imao nameru da je pročita. Zaista, toplo preporučujem.
Jedna od navika ove šezdesettrogodišnje junakinje je da čisti. Fiksinom ili sodom bikarbonom. Uglavnom. 

Druga je da uvek pita i zapisuje se u svoj spisak. To nije loša navika doduše. Još jedna stvar, Brit- Mari nema predrasude ili? Zaključite sami kad pročitate. 

"U određenom dobu se skoro sva pitanja koja neko može postaviti sebi se zapravo vrte oko jednog: Kako treba živeti život?", Fredrik Bakman.

Navike, i znatiželja imaju veze i sa osobama sa invaliditetom. Sećate se da smo više puta pričali o znatiželji. Ona vas je, verujem, navela da pročitate ovaj tekst. Zar ne?

Ipak i za nju se lepe predrasude, neverovatno... kao ova muva koja leti oko mene, mora u svakoj čorbi da bude mirođija! Strašno! 😅Normalo je da ljudi uvek pitaju, da ih zanima zašto sam u kolicima ili zašto mi šake tako stoje. Kako bi inače znali razlog? Predrasude po tom pitanju se po mom mišljenju, stvaraju iz jednog korena: navika.

Prosto i jednostavno, mi smo robovi navika, ne volimo kad se nešto menja, jer se uplašimo pitajući se šta će biti sutra. Kao što rekoh malo čas, moramo sve da znamo. Pitamo se i tražimo odgovore. I sigurnost. Neznanje je jedan veliki upitnik, ka kojem mi hrlimo i bežimo u isto vreme. Dok nas strah ili želja za promenom ne povuku.

Promene

Istina je da i ja imam predrasude, jer se plašim. Pretpostavljam unapred. Moglo bi se reći da volim da paničim svaki put kad vidim neki rok. Uplašim se, često da se moji tekstovi neće dopasti nekom ko ima više iskustva. Ali to ne znači da će tako i biti. To je samo moja vizija. 

Na kraju kad je prebrodim, polako idem korak dalje, dok više ne mogu da osetim strah. Zameni ga adrenalin sreće jer sam na kraju uspela i naučila nešto novo. Rekla bih da je Brit- Mari na kraju bila srećna kad je pustila znatiželji da joj se uvuče kroz kožu.

Mislim da su osobe sa hendikepom, navikle da budu manjina i nevidljivi u drušvu. Činjenica je da jesmo manjina, ali ne mora da znači da moramo da budemo nevidljivi. Verujem da je samo potrebno da odreagujemo na pravi način. Da mi probamo da gledamo iz njihove pespektive, kao i oni iz naše. Ipak smo mi na kraju krajeva samo ljudi. 😉

Tako je i Brit- Mari izdejstvala da mladi iz Varoši imaju svoju... Ups... to je spojler. Pa otkrijte sami. Možete i da pogledate film Brit-Mari je bila ovde, ako Vam je mrsko da čitate.

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šta nam rade kalupi koje društvo nameće?

 Ćao svima, 

Prošli put sam pomenula kako svi imamo razne uloge i titule, a sa njima i očekivanja i odgovornost.

Tako se isto desilo i Mulan,(ili Vajani) Diznijevoj ratnici, sigurna sam da je svi poznajete. Danas ćemo da diskutujemo malo o ulogama, željama osećanjima i pravilima sa kojima se nosimo celog života.

Kakve veze to sad ima sa temom, pitate se?

Mulan je na početku samog crtanog trebalo da se uda, ali nije nikome odgovaralo to kakva je ona. Nije bila savšena nevesta ni ćerka za udaju. To je stvaralo veliki pritisak, pošto je ona samo želela ljubav.

Tako je sa svima nama, jednostavno želimo da se uklopimo i da nas niko ne odbaci, tako i osobe sa invaliditetom najviše žele da pripadaju. Na to utiču razni faktori, i okolnosti koje ne možemo nužno da kontrolišemo. Na primer, ja ne mogu da uzmem gumicu i zaustavim krvarenje na mozgu koje sam imala kad sam se rodila. Samo mogu da se nosim za izazovima koji me čekaju i nastavljam napred. 😉

Prihvatanje i slika osoba sa invaliditetom u društvu

O slici osoba sa hendikepom ćemo razgovarati psihološkinja Olivera Bukinac i ja vrlo uskoro, ali ja sam rešila da se malo osvrnem na prethodnu temu, pre nego što uskočimo u diskusiju sa profesionalcem😁

Ovde smo se već bili dotakli prihvatanja kad smo se dotakli definicije tolerancije i šta ona znači u našem društvu.

  PS. ako ste propustili tu temu, bez brige možete samo kliknuti ovde.

Nego, da ja već jednom pređem na stvar, bio bi red zar ne?😅

Prihvatanje ima i drugu stranu medalje, a to smo mi. Jednostavno je, stvarno samo mi volimo da komplikujemo stvari kao i uvek. Sve to potiče od nas, tako je kako je.

Mulan je pokušala da bude savršena mlada, ali jednostavno nije to uspela. Recimo da je takođe mogla da se baci u očaj i plače, mrzi druge, a i sebe što nije odgovarala očekivanjima.

Očekivanja, uloge i mi

Ipak, usledio je poziv muških članova u vojsku, gde se prerušila u Pinga da bi zaštitila oca koji bi zasigurno nastradao.

Tamo je pokušavala da odigra ulogu hrabrog vojnika, opet bezuspešno. No, hajde da se mi vratimo na temu. 

Sećam se sebe u osnovnoj, pa sve do neke treće godine gimnazije, kad sam imala pritiske od strane drugih da se socijalizujem.

Mislim da sam toliko sebi nabijala pritisak da mi je odlaženje u školu ponekad bilo neprijatno. 

I ne, ne krivim druge, a ni sebe. Jednostavno nisam bila dovoljno zrela da shvatim da ću se uvek osećati tako dok pokušavam da menjam sebe ono što volim i ne volim samo da bih odgovorila na očekivanja.

Tu su i moji sestra i brat, roditelji i ostali članovi porodica. Prijatelji. Možda ne mogu da trčim i jurim se sa mojim anđelčićima, možda ne razmišljam kao moji roditelji, prijatelji, kolege...  Ne postoji recept za savršenost, pa ću sigurno nastaviti da grešim, učim i rastem. Isto tako ne mora sve ići po planu. Vole me baš ovakvu.

Evo na primer, nisam otišla na fakultet i pogazila očekivanja mnogih. To i jeste bio negde logičan korak nakon završka gimnazije, ali zašto bi morao da bude? 

Završila sam mnoge kurseve, među kojima je i Novinarska škola Udruženja novinara Srbije i trenutno pohađam  nihovu školu Web novinarstva. Nisam studentkinja, polaznica sam. 

Na kraju krajeva, shvatila sam da ni princeze u crtanim nisu savršene, ni bilo ko od nas, sa ili bez hendikepa. Onaj ko treba da nas prihvati sa svim vrlinama i manama smo mi sami, baš takvi kakvi jesmo i da koristimo te iste osobine da budemo srećni. To je podsetnik za sve koji čitate, a i za mene samu.😇

P.PS. Posoji jedan Jutjub kanal koji mi dosta poaže da svakim danom budem bolja verzija sebe, pa su me tako inspirisali da na svoj način obradim ovu temu:

Cinema Therapy:  

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Šetanje u tuđim cipelama: lak ili izazovan zadatak?

 Ćao svima, 

Sasvim sam sigurna da smo svi do sada čuli za film "Frikey fridey",  kad majka i ćerka zamene mesta. Verujem da bi neki radije to nazvali "šetnjom u tuđim cipela".

Zašto to sad pominjem, pitate se? Pa da opušteno nastavimo da otkrivamo zašto diskriminaciji samo raste.

Iskreno, mislim da je svako milion puta nekom rekao da ne može da razume kako se osećamo u datom trenutku ili zašto neke stvari radimo. Evo, ako vam je lakše, i ja sam. 

Arhiva bloga

Šetanje u cipelama osobe sa invaliditetom

Još dok sam išla u drugi razred srednje škole, želela sam da mi kao manjina budemo shvaćeni i naravno prihvaćeni. Mislila sam da bi najbolji efekat bio da se ostali učenici stave na moje mesto. Da "šetaju" u mojim cipelama. Sećam se da mi je školska psihološkinja rekla da je ideja sasvim u redu. Predložila mi je kako bih ja takođe mogla da "šetam" u njihovim cipelama. 

Svakako još uvek treba da se radi na tome. Još uvek smo vanzemaljci u društvu, i mnogi pretpostaljaju da mi je mnogo teško u životu, da sam jadna i još mnogo toga.

Priznajem da mi apsolutno ništa nije bilo jasno kada mi je to pomenula i ne sećam se da li smo ili kako smo razrešile to pitanje. Ono što mi se vrzmalo po glavi bilo je: Kako ja mogu da se stavim u njihove cipele kad ne mogu da šetam?

Odgovor na ovo pitanje mogu da dam sada, kada sam razgovarala sa raznim aktivistama koji se bave pravima osoba sa invaliditetom, novinarima, društvom. Ako mene pitate, tu je jedan od razloga zašto nema jednakosti i prihvaanja.

Mogu li osobe sa invaliditetom da se kreću u tuđim cipelama?

Da, definitivno! Moja greška je bila to što sam razmišljala da je takva vrsta "hoda" fizička. Činjenica je da ne mogu samostalno da šetam,ali ovaj put je to na neki način mentalno. 

Znam da se ponavljam kao papagaj,ali moguće da sam bila jedan u prošlom životu😅.

Razmišljala sam o preprekama u tom nerazumevanju i setila se kako sam imala predstavu o nekoj osobi zato što mi je neko rekao kako je nepodnošljiva i dosadna ta osoba jer se pravi pametna. Kad sam sama stvorila svoje mišljenje, i priznajem trebalo mi je neko vreme za to, shvatila sam da sam bila površna. 

E upravo to, površnost i pretpostavke su glavne kočnice. Mi jednostavno obožavamo da stvaramo slike o nekom iz raznih razloga.  Ali slike ili fotografije su tu da ovekoveče neke trenutke ili osobu.

Kad neko nešto kaže, ili napiše u neku ruku je neminovno da će se stvoriti nekakva pretpostavka o tome kakva je osoba. Evo tu su nam poznate ličnosti: da li ih zaista poznajemo ili vidimo ono što žele da nam prikažu?

Zašto ovo sve govorim?

Majka i ćerka su se međusobno razumele tek kad su se našli u tuđoj koži. Saznale su ono što su sakrivale jedna od druge i poštovale su se. To je upravo ono što ja mislim da nam nedostaje. 

Poenta je da smo svi osobe, sa različitim navikama i ciljevima. Obe strane bi trebalo da ostave sve strahove po strani i jednostavno dozvole da ih drugi vide u istinitom svetllu. 

Tako sam ja ćerka, sestra, unuka, prijateljica, koleginica, učenik, osoba sa cerebralnom paralizom, volonter i još mnogo toga... Najvažnije od svega navedenog je da sam osoba, kao i svi ostali, pa tako mogu da ostavim svoj položaj po strani i pokušam da razumem, pitam i saslušam druge ljude, njihove načine i potrebe. 

Međusobno razumevanje i poštovanje. Što bi se reklo: Dajemo-dobijamo. Šta vi kažete? 

Razmislite dok ja pronađem psihologa da nam razreši misteriju o narednoj temi koja mi se vrzma po glavi😉.

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Jesmo li samostalni ili zavisimo od drugih?

 

Ćao svima,
Sećate li se kad smo diskutovali o tome da li su osobe sa invaliditetom osetljivije? Ili kad smo diskutovali o tome jesu li moje ili bilo čije potrebe posebne? Ili o nedostatku empatije?
Znam, znam... teram vas da pogodite temu, baš bezobrazno od mene😅. Samo još jedno pitanje; da li se obraćamo i pišemo ljudima isključivo kad nam je potrebna pomoć?

Hajde da probamo da raščivijamo misteriju.

Prva teorija zavere, tako ćemo da je nazovemo, čisto da bi zvučala bombastično, jeste da ljudi odnedavno ne žele da se obrate drugima za pomoć.
Druga je sasvim suprotna: Ljudi često pišu da bi tražili uslugu. Baš umršeno zar ne?

Izvor: This is me Agency

Usluga ili pomoć?

Dakle prva stvar koju bismo možda mogli da razjasnimo je šta znači pomoć, a šta usluga?
Sudeći po guglu, normalno da sam se prvo konsultovala sa njim, pomoć znači da nekom pružamo podršku i mir, a kad sam ukucala uslugu, odmah se dotiče ekonomije i nekog povratnog dobitka.

 Izgleda da odatle  potiče onaj izraz: Učini mi uslugu, jer onda korist ima samo onaj kome je nešto potrebno.
Onda je važno naglasiti kad razgovaramo sa nekim da nam je potrebna pomoć, kako bi nam učinili nešto bez da očekuju da ćemo i mi uraditi isto?😦
Dobro, možda cepidlačim pa ću vas pitati; postoje li razlike u tome ili je usluga i pomoć jedno te isto?😕

Možda bi trebalo da pređemo na još jedan deo teorije, ovaj što je u naslovu:

Jesmo li samostalni ili nam je potrebna pomoć?

Hmmm... Kako se meni čini teško je odabrati samo jedno. Verujem da smo i jedno i drugo, samo što smo sad krenuli da vrednujemo i po broju diploma i iznosu plate. Pošto smo odavno sudili po izgledu i ekonomskom statusu i to se donekle izjednačilo, društveni položaj nikako da prestane da nas brine. Mada, ni položaj osoba sa invaliditetom se barem u Srbiji nije mnogo promenio.

Da li su osobe sa invaliditetom samostalne?

Jednom sam pročitala da osobe sa invaliditetom ne prihvataju pomoć. Dobro, pomislih. Zašto smo onda često sažaljevani kada se pojavi broj da se šalje na 3030?

Odmah da vam razjasnim ovo je jedna vrlo individualna stvar. Svako je samostalan na svoj način, ali isto tako je potrebna nečija pomoć.
Problem se možda nalazi u tom nekom gardu kad nas neko pita da li nam je potrebna pomoć, u slučaju da mislimo da nas neko drugi žali. Ili tvrdoglavosti. Možda neko samo želi to da obavi sam/a. Ja nemam problem da pitam i prihvatim pomoć ako mi je potrebna.

U mom slučaju je to stvar navike i prakse. Jednostavno su moji roditelji skoro sve vreme sa mnom, tako da u svakom momentu znaju da mi se nađu i kako da odreaguju. To ne znači da su moje ili bilo koje osobe sa hedikepom potrebe posebne.
Svima je neophodan, vazduh, hrana, tečnost, odlazak u toalet. Ono što svi želimo jete ljubav i prihvaćenost.😇
Jedina razlika je način na koji pristupamo osobi, ili kako neko obavlja stvari. Evo jedan primer o kome često govorimo; mentalno zdravlje. Neko voli da se osami,neko samo da ga poslušaju, a želi savet.
Svakom odgovara nešto drugo, zar ne? Razmislite.😉

Uvek uz vas,
Vaša Julijana Aurora💜

Kako društvo meri vrednost?

 Ćao svima, 

Setila sam se još jedne društvene dileme oko koje možemo da diskutujemo, i tiče se apsolutno svih nas.

Ni više ni manje nego uloga u društvu i vrednosti. 

Kad nekom napišem poruku, da pitam kako je ta osoba često dobijem povratno pitanje; šta ti treba? Dakle, ako gledamo svet kroz lične potrebe i uslugu za uslugu, gde se na lestvici nalaze osobe sa hendikepom?

Inkluzija bi trebalo da znači da svako bez ikakvih prepreka može da učestvuje u društvu. E sad u teoriji je ona prisutna i ispoštovana, ali u praksi nije tako.

Trolovi: Bend na okupu, slika ekrana

Priznajem da su osobe sa invaliditetom postale vidljivije u filmovima i crtaćima, ali stereotipi i predrasude su još uvek prisutne i ne mogu ni da pretpostavim koliko će još proći dok u Srbiji fizičke i psihičke razlike budu normalne.  Problem koji mi imamo prisutan je u društvu toliko dugo da nisam sigurna koliko su mu dugi koreni.

Ako nam neko ne služi da li je njegova vrednost manja?

Dakle, kada se ljudi obrazuju, od njih se očekuje da svojom fizičkom snagom i znanjem doprineseš društvu. Pitam se samo jesmo li se nekad uopšte posmatrali kao osobe? Hm....

Uglavnom činjenica je da moramo da pronađemo svoju svrhu u životu i na neki način uzvratimo svetu.

Imam utisak da su osobe koje su na neki način razlčite posmatrane kao vazemalci samo zato što su različite. 

Slika: Pinterest

Na primer ovi vanzemaljci u seriji Lilo i Stič, bili su posmatrani sasvim normalno samo zato što su drugim ljudima bili korisni- drugim rečima olakšavali su im život.

U većini slučajeva, osobe sa invalidom su kinematografiji pristne kao biljke(ova trolica na prvoj slici), ogorčene i primer drugima zašto oni treba da budu srećni. 

Ne kažem da su ovi primeri mnogo pogrešni, ali često upadnemo u jamu zato što generalizujemo. Nismo svi isti, ni oblik invalidnosti, niti po karakteru, a ni po onome što odaberemo da radimo. Najveća pedrasuda tu jeste da  koristimo težinu kao meru za teret, u smislu koliko nam je teško da se nosimo sa izazovima, ali ne znači da osobe sa invaliditetom otežavaju i da su nam je potrebno nešto posebno. Sve je u načinu na koji postmatramo život, osobe i stvari. 😉

Postoje samo dve stvari, koje su svima ili barem većini, zajedničke. Emocije i pripadnost. 

Recimo, ja pripadam svojoj porodici, kojoj sam važna i zajednici- gde se većina nas bori za slobodu. Mojoj porodici je neprijatna činjenica da sam ja onemogućena da pripadam tamo gde se osećam srećno. 

Probajmo sad da gledamo svet kao lanac koji zavisi od svakog od nas.  

Ljubav je najjača veza koja može sve da zaštiti i ojača, zar ne?

Ne biste sakrili ili uklonili one koje volite?

Razmislite, 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

Zašto je kul biti savršeno nesavršen?

 Ćao svima, 

Zanela sam se čitajući romane o gorštacima i buntovnim damama iz vlastele, ali sam dobila inspriraciju ovaj tekst. 

Neću puno ulaziti previše u svet likova, s obzirom da je bila 1100.godina kad se valjda vodio rat između Škota i Engleza. Ono što je meni privuklo pažnju jeste plan glavne junakinje da spase sestre od udaje, da im pokažu mane, kako ih ne bi odabrali. Osip, da izgledaju ružno i bolesno.

Izgleda da se društvo nije promenilo od 1100. godine, pošto se još uvek plašimo i bežimo od fizičkih različitosti kao od ružnog pačeta.

Problem osećaja inferiornosti i manjka vrednosti 

Slika: iStock

Ružnom pačetu su od rođenja govorili su da nije vredan ljubavi samo zato što je drugačiji od ostalih pačića. 

Prebaciću se na današnjost i uzeti primer osoba sa invaliditetom, jer situacija nije mnogo drugačija.

U Starom zavetu, za osobe sa invaliditetom se smatralo da plaćaju nekakvu kaznu, a ako mene pitate to je prevelik teret za neku osobu, jer bi to značilo da sam ja kriva što sam sad u ovom stanju, a ni ne znam zašto. Tako je i ružno pače bilo krivo jer se rodio drugačiji. Imao je manu i zbog nje se osećao krivim i nigde nije pripadao niti ga je iko želeo u blizini na duže vreme.🙈

Sa druge strane medalje imate one prelepe, u koje se zaljubimo na prvi pogled i zanemarujemo sve fizičke mane, ili kako glase stihove pesme "Neprijatelj", od Magla benda i Nataše Bekvalac- Nisi mi dušu od lepote video.😯

Znači li to da tražmo izgovore da sačuvamo lažnu sliku o nekog ko je fizički lep, kao melem za oči?

Izgleda, mada pre nego što pomislite da ja za sebe smatram da sam ružna, nije tako.

Priznajem da sam sve do nedavno mislila da sam u očima momaka manje vredna od devojaka koje ne zavise ni od koga i koje mogu bolje da obavljaju uloge koje je društvo još pre dva veka namentnulo. Umesto toga imam druge vrednosti; skromnost, odanost pozitivnost, ali to se ne može videti na prvi pogled, pogotovo ako sam rezervisana pred ljudima dok ih bolje upoznam.

To znači da se pre spoznanja kakav je neko vodimo se predrasudama, recimo u mom slučaju da sam jadna ili da je vau kako ja mogu da se nosim sa teretom da budem devojka u kolicima, radim i pišem blog i sve ostalo.

Za moju sposobnost jesu delimično odgovorni moji najmiliji, jer se bezuslovno volimo.

Sećate se sam pomenula kako sam se oduvek previše trudila kako bi pokazala da dovoljno dobro dobra ili dostojna ljubavi i poštovanja drugih, što se završilo povraćanjem i nervozom. Samo zato što sam bila oduvek drugačija.

U poslednje vreme, posmatrala sam svet oko sebe ispod površine i nisam našla mnogo razloga zašto bih bila manje vredna od drugih. I spolja i iznutra. 

Nadam se da ćemo nekad gledati sve s očima razumevanja, da bi u svetu bilo što više pačića?

Kul je biti savršeno nesavršen, zar ne?😇

Uvek uz vas 

Vaša Julijana Aurora 💜

Tolerancija- trpljenje ili prihvatanje?

 Ćao svima, 

Posle Nove godine razmišljala sam o tome kako da unesem neku novinu u tekstove, ali prosto mi nije palo ništa na pamet. Onda su izašle pesme za Evroviziju, među kojima je i numera "Dobro, bolje." Priznaću, kriva sam, zarazna je pesma. A, onda sam se logično zapitala: Zašto mora uvek bolje?
I tako, pošto sam konačno skinula sebi teret da budem bolja, jer vam kroz ove tekstove praktično dajem sebe, a ovo će biti godina jubileja od kad sam uopšte i otvorila blog, ne želim da ga ostavim. Pisaću kad mi se bude pisalo, i kada mi to obaveze dozvole. Ipak potrudiću se da to bude što češće. 😉

Upravo o tome želim da vam pričam jer sam shvatila da sam se uvek trudila da budem prihvaćena, možda i previše sad kad pomislim na to. Ipak, kao osoba sa invaliditetom, nekako sam se osećala prinuđenom da po svaku cenu pripadam i ne budem drugačija. 

Izvor:istokphoto.com

U neku ruku, stvarno sam želela da se družim, primam i pružam ljubav. Tu je bio i pritisak od nekih ljudi, stručnih, da se ja jednostavno uklopim u društvo, u kom je bilo nemoguće uklopiti se jednostavno, jer bi trebalo ponovo da se rodim ovog puta na vreme i bez krvarenja u mozgu. 

I tako sam počela mnogo da razmišljam o samoj reči tolerancija i kako može da dođe do konflikta kad se spoje neznanje i loš kontekst.

Kako glasi definicija tolerancije?

UNESCO je definisao toleranciju 1995. godine i glasi: “Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi."

Ipak koren reči tolerancija potiče od grčke reči tolerare što u bukvalnom preodu znači trpeti. 

Prema Unesku tolerancija  je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. 😇

Dakle, to je poenta cele moje priče. Ono zahteva znaje, međusobnu otvorenost ka razgovoru i razumevanju.

I uprkos činjenici da sam se, nećete verovati, veoma prijatno iznenadila što su mnogi sajtovi obradili toleranciju mnogo bolje nego pre nekoliko godina, takođe sam bila mačice razočarana. 🙉

Zašto,  nema tolerancije, kad se društvo toliko zdalo da ga ispromoviše?

Vratiću se na početak i koren same reči.  👆

Gledaćemo ovo samo fizički i na različitost samo na tren. Samo da mi stignemo do suštine.

Kada se nađete u kolektivu od dvadesetoro dece ili tinejdžera, u kom je obično samo jedna osoba sa invaliditetom. Možda se to primeti golim okom, možda ne. U ovu celu zavrzlamu dodajte činjenicu da vam neko glavni odmah s vrata kaže da bi trebalo međusobno da se prihvatite kako biste mogli normalno da funcionišete. Dakle, neko već ima očekivanje da svi budu dobri i da se ne svađaju zbog različitosti. Nemoguća misija, zar ne?😅

Arhiva bloga

Ono što ja verujem da je greška u većini slučajeva, pristup kojim krećemo. 

Previše govorkanja o prihvatanju ponovo stvara neki pritisak, netrpeljivost sa obe strane, jer drugi možda osećaju da prosto moraju da te na neki način trpe, i razumeju te iz određenih razloga. Druga strana opet oseća nelagodnost jer je neprihvaćena.

Na kraju je i ishod netolerancija, a neko je samo najverovatnije imao najbolju nameru.

Moje najbolje iskustvo je bilo kad sam počela da  volontiram i učestvujem u raznim aktivnostima i bila deo razmih radionica. 

Tada nam niko nije rekao da moramo međusobno da se trpimo. Sami smo rešili da se nađemo na istom mestu, pa smo se tako spontano i prihvatili.

Tolerancija se za mene vremenom rađa, kad ti posle nekoliko sati ili dana bilo šta bude normalno.

Razmislite

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora 💕