Kako društvo meri vrednost?

 Ćao svima, 

Setila sam se još jedne društvene dileme oko koje možemo da diskutujemo, i tiče se apsolutno svih nas.

Ni više ni manje nego uloga u društvu i vrednosti. 

Kad nekom napišem poruku, da pitam kako je ta osoba često dobijem povratno pitanje; šta ti treba? Dakle, ako gledamo svet kroz lične potrebe i uslugu za uslugu, gde se na lestvici nalaze osobe sa hendikepom?

Inkluzija bi trebalo da znači da svako bez ikakvih prepreka može da učestvuje u društvu. E sad u teoriji je ona prisutna i ispoštovana, ali u praksi nije tako.

Trolovi: Bend na okupu, slika ekrana

Priznajem da su osobe sa invaliditetom postale vidljivije u filmovima i crtaćima, ali stereotipi i predrasude su još uvek prisutne i ne mogu ni da pretpostavim koliko će još proći dok u Srbiji fizičke i psihičke razlike budu normalne.  Problem koji mi imamo prisutan je u društvu toliko dugo da nisam sigurna koliko su mu dugi koreni.

Ako nam neko ne služi da li je njegova vrednost manja?

Dakle, kada se ljudi obrazuju, od njih se očekuje da svojom fizičkom snagom i znanjem doprineseš društvu. Pitam se samo jesmo li se nekad uopšte posmatrali kao osobe? Hm....

Uglavnom činjenica je da moramo da pronađemo svoju svrhu u životu i na neki način uzvratimo svetu.

Imam utisak da su osobe koje su na neki način razlčite posmatrane kao vazemalci samo zato što su različite. 

Slika: Pinterest

Na primer ovi vanzemaljci u seriji Lilo i Stič, bili su posmatrani sasvim normalno samo zato što su drugim ljudima bili korisni- drugim rečima olakšavali su im život.

U većini slučajeva, osobe sa invalidom su kinematografiji pristne kao biljke(ova trolica na prvoj slici), ogorčene i primer drugima zašto oni treba da budu srećni. 

Ne kažem da su ovi primeri mnogo pogrešni, ali često upadnemo u jamu zato što generalizujemo. Nismo svi isti, ni oblik invalidnosti, niti po karakteru, a ni po onome što odaberemo da radimo. Najveća pedrasuda tu jeste da  koristimo težinu kao meru za teret, u smislu koliko nam je teško da se nosimo sa izazovima, ali ne znači da osobe sa invaliditetom otežavaju i da su nam je potrebno nešto posebno. Sve je u načinu na koji postmatramo život, osobe i stvari. 😉

Postoje samo dve stvari, koje su svima ili barem većini, zajedničke. Emocije i pripadnost. 

Recimo, ja pripadam svojoj porodici, kojoj sam važna i zajednici- gde se većina nas bori za slobodu. Mojoj porodici je neprijatna činjenica da sam ja onemogućena da pripadam tamo gde se osećam srećno. 

Probajmo sad da gledamo svet kao lanac koji zavisi od svakog od nas.  

Ljubav je najjača veza koja može sve da zaštiti i ojača, zar ne?

Ne biste sakrili ili uklonili one koje volite?

Razmislite, 

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜