Šta nam rade kalupi koje društvo nameće?

 Ćao svima, 

Prošli put sam pomenula kako svi imamo razne uloge i titule, a sa njima i očekivanja i odgovornost.

Tako se isto desilo i Mulan,(ili Vajani) Diznijevoj ratnici, sigurna sam da je svi poznajete. Danas ćemo da diskutujemo malo o ulogama, željama osećanjima i pravilima sa kojima se nosimo celog života.

Kakve veze to sad ima sa temom, pitate se?

Mulan je na početku samog crtanog trebalo da se uda, ali nije nikome odgovaralo to kakva je ona. Nije bila savšena nevesta ni ćerka za udaju. To je stvaralo veliki pritisak, pošto je ona samo želela ljubav.

Tako je sa svima nama, jednostavno želimo da se uklopimo i da nas niko ne odbaci, tako i osobe sa invaliditetom najviše žele da pripadaju. Na to utiču razni faktori, i okolnosti koje ne možemo nužno da kontrolišemo. Na primer, ja ne mogu da uzmem gumicu i zaustavim krvarenje na mozgu koje sam imala kad sam se rodila. Samo mogu da se nosim za izazovima koji me čekaju i nastavljam napred. 😉

Prihvatanje i slika osoba sa invaliditetom u društvu

O slici osoba sa hendikepom ćemo razgovarati psihološkinja Olivera Bukinac i ja vrlo uskoro, ali ja sam rešila da se malo osvrnem na prethodnu temu, pre nego što uskočimo u diskusiju sa profesionalcem😁

Ovde smo se već bili dotakli prihvatanja kad smo se dotakli definicije tolerancije i šta ona znači u našem društvu.

  PS. ako ste propustili tu temu, bez brige možete samo kliknuti ovde.

Nego, da ja već jednom pređem na stvar, bio bi red zar ne?😅

Prihvatanje ima i drugu stranu medalje, a to smo mi. Jednostavno je, stvarno samo mi volimo da komplikujemo stvari kao i uvek. Sve to potiče od nas, tako je kako je.

Mulan je pokušala da bude savršena mlada, ali jednostavno nije to uspela. Recimo da je takođe mogla da se baci u očaj i plače, mrzi druge, a i sebe što nije odgovarala očekivanjima.

Očekivanja, uloge i mi

Ipak, usledio je poziv muških članova u vojsku, gde se prerušila u Pinga da bi zaštitila oca koji bi zasigurno nastradao.

Tamo je pokušavala da odigra ulogu hrabrog vojnika, opet bezuspešno. No, hajde da se mi vratimo na temu. 

Sećam se sebe u osnovnoj, pa sve do neke treće godine gimnazije, kad sam imala pritiske od strane drugih da se socijalizujem.

Mislim da sam toliko sebi nabijala pritisak da mi je odlaženje u školu ponekad bilo neprijatno. 

I ne, ne krivim druge, a ni sebe. Jednostavno nisam bila dovoljno zrela da shvatim da ću se uvek osećati tako dok pokušavam da menjam sebe ono što volim i ne volim samo da bih odgovorila na očekivanja.

Tu su i moji sestra i brat, roditelji i ostali članovi porodica. Prijatelji. Možda ne mogu da trčim i jurim se sa mojim anđelčićima, možda ne razmišljam kao moji roditelji, prijatelji, kolege...  Ne postoji recept za savršenost, pa ću sigurno nastaviti da grešim, učim i rastem. Isto tako ne mora sve ići po planu. Vole me baš ovakvu.

Evo na primer, nisam otišla na fakultet i pogazila očekivanja mnogih. To i jeste bio negde logičan korak nakon završka gimnazije, ali zašto bi morao da bude? 

Završila sam mnoge kurseve, među kojima je i Novinarska škola Udruženja novinara Srbije i trenutno pohađam  nihovu školu Web novinarstva. Nisam studentkinja, polaznica sam. 

Na kraju krajeva, shvatila sam da ni princeze u crtanim nisu savršene, ni bilo ko od nas, sa ili bez hendikepa. Onaj ko treba da nas prihvati sa svim vrlinama i manama smo mi sami, baš takvi kakvi jesmo i da koristimo te iste osobine da budemo srećni. To je podsetnik za sve koji čitate, a i za mene samu.😇

P.PS. Posoji jedan Jutjub kanal koji mi dosta poaže da svakim danom budem bolja verzija sebe, pa su me tako inspirisali da na svoj način obradim ovu temu:

Cinema Therapy:  

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜