Kakva imam očekivanja od života?

 Ćao svima, 

Obećala sam vam da će biti drugačijeg sadržaja na blogu, a ovo je prva tema koju ćemo drugačije analizirali, kako biste videli da sam ja pored toga što imam cerebralnu pralizu, i što sam korisnica invalidskih kolica- zapravo obična devojka. 

Često za sebe čujem da se ne zadovoljavam prosečnim, te sam rešila da pitam i neke prijatelje koji su njihovi  visoki standardi. 

-Posao

-Ljubavni partner

Eto takve standarde imam i ja.  O momcima ne bih ponovo da pričam jer bi to ponovo povuklo temu kako sam osoba sa invaliditetom i da ja imam neke prepreke koje nisu vezane samo za visoke stadarde. Samo  se nadam da će pravi doći u pravo vreme.
Što se tiče posla, tu bi se opet moglo pričati kako osobe sa invaliditetom nailaze na dodatne prepreke, a ukoliko vas to zanima imate emisiju u sklopu bečejskog i novo bečejskog portala -Web info-

     👇

Objektivno o : Zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Nije loše imati visoke standarde, ukoliko znamo da napravimo granice. Milion puta sam rekla da najbolje poznajemo sebe, tako da bi trebalo da znamo gde bi bilo najbolje zaustaviti se. 

Ne znam da li sećate, ali na samom početku sam ja pričala o tome kako bi trebalo stići do cilja. To je zapravo suština svega. 

Na časovima filozofije pričali smo o sofistima, tačnije relativizmu.

Na primer, meni sad može da bude hladno, da nosim jaknu, a dok neka druga osoba može da ide u kratkim rukavima. 

Tako i zadovoljavanje u životu.  Ono je subjektivno, i ne mora da ima nikakve veze sa činjenicom da sam ja osoba sa invaliditetom.

Ne nailazim samo na fizičke prepreke u životu. 

Činjenica je da život stavlja poslove na tržište, te da ako se neko ne zadovoljava sa nekom sumom novca, ta osoba će težiti ka tome.

Ali nećemo govoriti samo o poslu, već o životu uopšteno jer u toj 'igri', veliku ulogu igra i stav i karakter.

Kad kažem to, mislim na okolinu, koja misli da nas zna najbolje. 

Ljudi oko nas mogu da nam daju savete, a na nama je da li ćemo saslušati ili ne.

Stvar je u tome da iako nam je uglavnom predočeno da smo svi isti( mislim na ljude), to nije baš tako.

Kad smo učili o sofistima takođe smo pomenuli da nije stvar imati iste prilike. Ponekad nam veština pomaže u uspehu, a i čak iako nam je data ista prilika neko će morati više da se potrudi od druge osobe. Evo ja na primer, moram da prelazim dosta fizičkih prepreka, a ove druge lako 'preskočim'.

Zato kažem da je sve stvar odlučnosti stava i poznavanja sebe, 

https://bum-becej.org/pokreni-mehanizam-dodela-sertifikata-za-uspesno-zavrsenu-obuku/

Rekla bih da bi bilo najbolje da do cilja idemo malim koracima, jedna po jedna stepenica- kao jedna lekcija. Onda možete da osvojite najveću životu nagradu, a to je da budete ponosni na sebe.😉

Kao ja kada sam uspešno zavšila obuku "Pokreni mehanizam", i bila zadovoljna reportažom.

Uvek uz vas,

Vaša Aurora💜