субота, 6. фебруар 2021.

Da li možemo da se saosećamo sa drugim ljudima?

 Ćao svima, 

Juče ste imali priliku da vidite pitanje koje sam vam postavila , radi naše bolje saradnje, ali dok sam čitala odgovor koji mi je privukao pažnju , odlučila sam da promenim temu , i baziram se na njenu pretpostavku.

Ona glasi:
"Možda se teže saosećaš sa drugima"

Definicija saosećanja je ovakva:Saosećanje je sposobnost ljudskog bića da oseti bol i patnju drugog živog bića kao da su to sopstveni bolovi.

U većini slučajeva je teško staviti se u poziciju nekog , pogotovo ako je ta osoba sa invaliditetom, ali ova definicija jasno kaže : sposobnost da osetimo bol i patnju.
Radi lakšeg shvatanja , vratimo se dve nedelje u nazad , kad sam vam pričala o Vilu . On se osećao loše jer nije želeo da bude nečiji teret. Za vreme filma , gutala sam knedlu , osetila sam tu nemoć ... Zato što i meni treba tuđa pomoć. Ukoliko bih imala dečka , mi se nikada ne bismo mogli da se šetamo i držimo se za ruke, jer su moja kolica takva da mora neko da me gura. (jer  zbog položaja leve ruke  ne mogu da guram kolica sama)
 
Da li ste vi gledali film "Me before you?"
Volela bih da mi kažete šta ste osetili, ali mogu da pretpostavim da ga je većina žalila, zbog te njegove pozicije, jer je invalid , i ovim neću nikog da kritikujem .
Hoću da kažem da je teško staviti se u tuđe cipele, ja se mogu prepoznati u nekoliko tema sa svojim koleginicama( devojkama koje govore kako izgleda život invalida), ali ne sa svima .
Ono što je meni recimo nezamislivo , njemu /njoj će biti mačiji kašalj . Verujem da čak ni članovi moje porodice ne znaju kako se ja osećam u nekim trenucima , i ne znaju šta da rade , kao i moji bliski prijatelji, ali znate šta tu pomaže i ako ne mogu da zamisle da život kakav ja vodim ?




Oni su tu , drže me za ruku , pružajući mi podršku , dajući mi sigurnost u svakom koraku.
 Bodre me u borbi , to mi je dovoljno , oni kao moji članovi porodice traže rešenje zajedno sa mnom , ali oni nikad ne mogu da shvate odakle mi toliko snage da se držim jako , i ne padnem. Na isti način , ako ne znam kako se oni osećaju tu sam za njih , i uvek kažem :
" Biće sve u redu , rešićemo."
Teško mi je da čujem kad neko kaže: " Videla  sam sličan slučaj invaliditeta kod neke osobe , kako ona još ne hoda?
 
Ovo je sažaljenje , koje  me boli , htela ja to ili ne , ali mi ne smeta kad to ljudi kažu. 
Shvatam ih i ne želim da prestaju da pitaju , samo da bi shvatili da ne mogu da znaju kako je to provesti skoro dvanaest sati sedeći, bez mnogo kretanja.
Ja se pitam kako je to juriti, nikad neću saznati.
Zato sam i rekla da ne znam kako je to izgubiti deo života, jer sam nisam ništa izgubila , i umesto da mi bude žao što su oni izgubili deo života , divim im se kako se bore , kako uspevaju , baš kao i ja.💪💪💪

Da li vi možete da se saosećate sa mnom ?

Nisam baš sigurna , jer većina ljudi misli da mi je lako jer me svi guraju , pomažu mi , ali nije istina....
Šta kažete da , kad sve ovo prođe (sa koronom ) , provedete jedan dan sa mnom , kao ja(u kolicima)?
Zašto ne bismo isprobali?
Znajte da sam ja tu u dobru i zlu.😉

Uvek uz vas ,
 Vaša Aurora😍


Нема коментара:

Постави коментар