Zašto treba reći hvala?

Ćao svima , 

Neki su imali utisak da ne tražim pomoć od drugih samo zato što sam jako ponosna , ali to nije istina.

Imam čvrst karakter , to je sve . 

I više volim da se namučim , nego da zavisim od druge osobe i više nego što je potrebno. 

Zato želim da iskoristim priliku da se zahvalim svima na podršci kojoj ste mi pružili , i na divnim utiscima  , koje ste stekli o meni u ovih godinu dana , jer je danas tačno godinu dana od kad sam otvorila blog i delila svoja iskustva i mišljenja sa vama . 

HVALA VAM !😍

Zaista mi je od srca drago da moj glas dopire do vas , i da vam se sviđa to što radim . Znam da ovaj blog toliko popularan , kao što bi bio neki koji govoti o modi ili kozmetici . Ali to nije bitno , ono što je važno jeste da ste svi vi koji čitate srećni , nasmejani , i da nađete put ka svetlosti , ostalo su samo brojke , ništa više od toga. 

Kao što sam rekla , imam iznenađenje za vas . 

Ima nekih promena na blogu , ko prvi primeti o čemu pričam , nek mi se javi na jednom od mojih intagram profila i predloži temu jednog narednog posta.  Obratite pažnju na  sitnice 😉

Kao što sam ranije pominjala , ljudi su uživali u mom bolu , što uopšte nije lepo . 

Tada sam bila slaba i sve me je pogađalo , moja greška priznajem , ali da nije bilo toga tu gde jesam . 

Neko od vas je rekao , "Zahvali im se", i u pravu je . 

Hvala vam ,jer ste stvorili ratnicu , i naučili me da budem jaka i neustrašiva. 

Ali nećemo više trošiti reči na te ljude . Samo želim da nastavim dalje da živim  , srećno i nasmejamo.

Sigurno vas malo buni naslov današnje teme , tako da ću se potruditi da budem što jasnija. 

Navela sam da ne znam kako se osečaju osobe koje su izgubile život koji su vodili pre nego što su postali invalidi. 

Zaista ne mogu da zamislim kako se osećate , ali treba to da prihvatite , ma koliko moje reči nekom zvučale nerealne , i bez srvhe , biće vam lakše . 

Ponekad ljudi ne traže pomoć jer su zaista ponosni , ili misle da im mi nećemo pomoći . 

Ali znate šta?

Mi možemo da pomognemo čak i ako to ne radimo , samo s tim što se borimo . 

Očaj nikud ne vodi , samo ka tami ....

Ali šta ćemo dobiti ako smo zaglavljeni u tami i očaju ? 

Ništa....

Zato razumem zašto odbijate pomoć . 

Znam da naše  drage  osobe žele da nam pomognu , ali oni neče biti tu uvek za nas . 

Ja sam zato odabrala malo više posla sada , za lakši život u budućnosti , ali evo jedan mali savet da ne bi davali ljudima do znanja da smo drski i odbojni . 

Moje drugarice se često nude  da mi pomognu , ali ja ih u većini slučajeva odbijam . 

Ne zato što sam ponosna , i ne prihvatam pomoć , već zato što želim da se na svoj način snađem i uradim stvari . 

Zato treba reči hvala onima što su tu uz vas , ne tražeći ništa za uzvrat , i dajte im do znanja da to radite ne zato što ste ponosni , već zbog sebe , i zbog njih , kako bi se oni osetili ponosni. 

Što ne znači da ne treba da prihvatimo pomoć uopšte . 

Ima neke stvari koje zaista ne mogu da uradim , zbog  dijagnoze , nije me sramota , da ih zamolim da mi pomognu. 

Hvala vam . što ste strpljivi sa mnom , verujte nije lako osobama koje me poznaju lično , tvrdoglava sam kao mazga.

Takođe se treba zahvaliti i onima koji su nas stavljali u neprijatne situacije , jer smo s tim jače osobe . 

Hvala životu , koji otvara nova vrata , koja pružaju šansu . 

Šansu da vidimo život na drugi način , na život sa osmehom . 

Ja možda nisam radila mnoge stvari koje su radii mnogi moji vršnjaci , i ako mi je ponekad je teško , shvatam da sam srećna što živim , i što sam našla svoje mesto u svetu. 

Borite se , niste sami .

Uvek uz vas , 

Vaša Aurora💖

Budućnost

Ćao svima , 

Ukoliko me pratite na ličnom instagram profilu, mogli ste da vidite da sam postavila pitanje "Gde me vidite u budućnosti?" , i nekoliko vas je odgovorilo , i uglavnom ste svi pretpostavili da ću nastaviti sa pisanjem , te me vidite kao pisca , što definitivno može da se desi . Takođe ste me videli kao psihoterapeuta , a to je veća mogućnost nego da postanem pisac , ali takođe mogu da postanem oba . 

Hvala svima , na tako lepim mislima !😘😘😘😘

Kao što sam već rekla , u par postova , budućnost je misteriozna , i jedva čekam da vidim šta me dalje čeka . I ako ne znam da li će mi ste to dopasti ili ne , mislim da uvek ima izlaza , koliko god mi zapleteni bili .

 Prošlost ne možemo da menjamo , ona je tu , i uvek će biti , ostaće u našim mislima , i vodiće nas  dalje kroz život. 

Za budućnost  se mi ulažemo , radeći na njoj . 

Već sam priznala da sam štreber , da sam malo operećena radom , ali moj uspeh na kraju školske godine opravdava sve .

Verovatno pretpostavljate da sve isplaniram , pre nego što uradim . 

Pa ako je tako , delimično ste u pravu. 

Samo stvari vezane za moje obrazovanje planiram , sve ostalo ostavljam da ide svojim tokom. 

Kad sam pitala drugarice , šta želim da budem posle srednje , oni su bili u pravu , ali su naveli i ono što sam ranije planirala . 

Kao što vidite , život me je iznenadio sa novim odlukama i promenama u mom životu, kojih se uopšte ne kajem .

Zaista sam srećna što ću se baviti psihologijom , a takođe uživam da pišem .

Kad me je drugarica pitala gde se vidim za 5-10 godina , morala sam malo da razmislim , ali ustvari kad sam razmišljala o tome , nisam mogla da vidim nikakvu jasnu sliku. 

To je zato što , ma koliko se mi trudili u sadašnjosti , nikad nećemo tačno znati kojim putem treba da idemo.

Ali to će se pokazati vremenom , jer zaista , da ste me pre dve godine pitali , da li ću otvoriti blog , verovatno bih vam rekla, da ne bih to uradila.

Kao  što mi je jedna draga osoba rekla , da ma koliko mi se neke promene ne dopadaju i neću da ih prihvatim , ta promena je tu zbog razloga, i na nju se treba adaptirati, i ma koliko mi  ta promena smeta , morala sam da to prihvatim  , jer zaista ne mogu ništa da učinim. 

Hvala na savetu , možda i vama posluži , koliko je i meni . 

Planiranje će pomoći , da se lakše probijemo kroz budućnost , i definitivno gurati napred , ka velikim pobedama ,

Ko zna ? Možda za 5-10 godina budem želela nešto drugo , ali sad se osećam ispunjeno i srećno , jer  za sad zamišljam  bolju budućnost . 

Ako ovaj blog bude uspeo ,bolja budućnost će biti tu za sve nas , čekaće nas , i iznaditi nas.

Bitno je da sami gradimo budućnost , polako otvaramo sva vrata, okrećeno svaku kartu u igri , niko drugi neće moći da živi naš život , samo mi. 

To je vrlo važno , kada krenemo ovu večnu bitku , mi smo heroji svoje priče ,zato nikad nemojte da prestaneete da se borite za sebe!!💪💪

PS. Uskoro se bliži dan , kada sam pre  godinu dana  otvorila ovaj blog , Očekujte iznenađence 😇😉

Uvek uz vas , 

Vaša Aurora💖

Zašto je bitno biti nasmejan?

Ćao svima,

Znam da sam rekla da treba da budemo pozitivni, srečni i vedri , ali nisam se razjasnila kako sam to postigla.

Znam da nije lako poverovati , ali  potvrđujem da je definitivno moguće .

Razumem da nije ista stvar roditi se kao invalid i postati jedan , to sam vam već pomenula u nekom od prethodnim postovima, govorila sam da je jedna od glavnih alatki da se to postigne ,najviše ako nas motivišu osobe koje volimo,  ali ponekad,  kad  se osoba bori sa samim sobom , ni to nije dovoljno . 

Osobe koje me privatno poznaju , mogu vam potvrditi , da sam veoma tvrdoglava . 

Priznajem , takva sam...

Znate da sam imala probleme sa samopoštovanjem , i trebalo mi je mnogo vremena da shvatim neke

 stvari . 

Iako sam vrlo druželjubiva , nekako sam uvek bila usamljena , i to me je toliko bolelo i bilo mi to toliko bitno da sam zaboravila sebe . 

U nekim momentima sam osetila nelagodnost , gušenje , kao da mi zafali vazduh da dišem . 

Mislim da je sve što sam oduvek tražila , bilo je razumevanje i ljubav drugih . 

Priznajem da, dok nisam shvatila šta se dešava pred mojim očima , bila ljuta na život . Krivila sam invaliditet , jer nisam mogla da proživim mnogo stvari . 

Bila sam glupa i neiskusna , sve to u potrazi za malo ljubavi . 

Žao mi je što postoje osobe koje uživaju u tuđoj nesreći i bolu , ali to mi je poslužilo da se opametim i gledam svet drugačijim očima .

Govorim ovo , jer zaista ne želim da zbog te nelagodnosti , tog tereta , neko poželi da završi sa svojim životom , i na taj način prekrati muke . 

Zar vi stvarno mislite da će vaša  smrt pomoći svetu ?

Naravno da neće !!

Ako niste vi u pitanju , takve osobe će naći drugu žrtvu . 

Oni znaju tačno da to vama smeta , da vam je neprijatno , jer kao što sam već pomenula , prestali su da me diraju , čim su videli da to na mene ne utiče . 

Nisam im dozvolila da budu superiorni , i osete se jačim .

Nemojte ni vi to da dopustite !!

Da , bolelo je u počeku , da naviknem da njih više neće više biti u mom životu , ali znate šta?

Iskreno još bolje , jer sam sad mnogo srećnija bez njih . 

Smatram da svaki život ima neku ulogu na svetu , da bi on bio kompletan , zato se ne bavimo svi istim poslom .  Svako ima mesto koje treba da bude popunjeno . 

Ja se zadovoljavam sitnicama i zato me je lakše iznenatiti .

Počela sam da čitam članke , knjige , gledam videe , i razmatram njihove probleme , i na taj način uspela da rešim svoje .

Izborila sam se , zbog sebe , svoje porodice , prijatelja. 

Neki slučajevi su čak bili teži od mojih , i bilo mi je teško da slušam to koliko su se borili , ali su mi bili uzor . 

Na isti taj način , videla sam priče invalida , čija je situacija gora od moje , i koliko sam ja ustvari srećna jer imam priliku da živim ovaj život.

Da , živim sa fizičkim problemom , ali imam priliku da pomognem , na svoj način , što mi je uvek mamilo osmeh .

Treba da cenimo to što ipak živimo , i da ipak možemo da budemo voljeni . 

Hvala njima , što su se borili , i pokali mi put , dali mi snagu da se borim , baš kao što je ja sad vama dajem ! 

Nije lako biti nečiji heroj , ali zar se ne osečate srećno , s tim što su vaši ožiljci pomogli nekom 

drugom  ?

Borite se za se za sebe , za druge .💪💪💪💪💪

Ni sve pare ovog sveta ne vrede isto , kao i jedan osmeh !

Ne žalim se što mi se to desilo u osnovnoj , ne bih bila ovoliko jaka kao sad . 

Hvala mojoj porodici , prijateljima , pogotovo Sabrini , Sofiji i Kaii , što su mi pokazali da problem u meni , već u drugim ljudima . 😍

Volite sebe , lakše ćete voleti život . 

Zato je bitno biti srećan i nasmejan , 

Ljubav nas čini jačim !

Uvek uz vas , 

Vaša Aurora💗

Bol , alatka za borbu

Ćao svima, 

Sećate se ka sam vam rekla da za izlaz iz tunela treba inspiracija?

Oni koji me poznaju , znaju da sam jako tvrdoglava , i ne dam se . 

I ako svima deluje da je moj život idealan , odmah vam kažem da grešite , to uopšte nije tačno. 

Znam da ljudi imaju potrebu da se takmiče , i prkose , ali ne možemo protiv toga . 

Svi do sad znaju da nosim osmeh svuda sa sobom , i ko god me poznaje , to će vam potvditi . 

Mada , i ja imam pravo da se ne osećam dobro , i ponekad budem razočarana . 

Rekla sam u postu : "Ja sam invalid pa , šta ?" , da ponekad nekad moramo da se borimo i budemo jaki , zbog ljudi koji nas vole , jer iskustva vam kažem da i ako kažu da je  sve u redu , niko vam neće dopustiti da budete tužni. 

Isto tako , mi ne smemo da dopustimo sebi da budemo tužni , već da stisnemo zube , i borimo se . 

Verujte mi , imala sam i ja mnogo duševnih padova u životu ,možda čak i više nego fizičkih , ali to skoro niko nije primećivao , jer bih se ja momentalno podigla , stisla zube i suočila se sa situacijom . 

Danas ću vam ispričati jedan od tih momenata , gde sam , kao što sam pomenula u jednom u mojim ne tako lepim iskustvima, iskoristila bol i patnju , ne da plačem , ne da dopustim da još jednom padnem , već da se borim . 

Kao što znate , dva puta sam se operisala , prvi put levu nogu , a drugi put desnu . 

Sa levom sam imala problem sa nezaraslom ranom , a sa desnom sam verovali ili ne , imala više . 

Prvi, ne tako strašan bio je to što sam nosila plastični gips , koji mi je ostavio ožiljke od okretanja , jer su mišići atrofirali , i noga mi je bila jako mršava , pa je u gipsu ostalo mesta , da se okrene svaki put kad bih se malčice pomerila . 

Jedini motiv u tom momentu , bio je dan kad ću konačno moći da ga skinem . 

Čak sam svaki dan odbrojavala dane , i bila veoma srećna dan pre nego što sam trebala da ga skinem , ali pošto me život često izaziva , ni ovaj slučaj nije bio izuzetak . 

Kad su mi konačno skinuli plastični gips , bila sam presrećna , ali ortoped je rekao da moraju da mi ga vrate . 

Sećam se da sam ga šokirano gledala . 

Plašila sam se da opet nie zarasla rana  , vođena prethodim iskustvom , ali na sreću to nije bilo tako . 

Kao što sam vam rekla u postu "Operacije ", posle svake operacije , mora da se nosi plastična ortoza , naprvljena po meri , da se u snu ne bi slučajno nešto desilo , jer ovako mi u toku dana kontrolišemo šta radimo , a u snu je to nemoguće . 

Otroped je rekao  da moraju da mi uzmu meru , i da budemo sigurni da je sve uredu, odmah posle toga da mi vrate gips na još tri nedelje morala da ga nosim . 

Zamislite kako sam bila razočarana  i ljuta na njega , i ako je on samo radio svoj posao . 

Toliko da sam na putu do kuće samo razmišljala o tome kako moram da proživim još tri nedelje pakla,  i ako sam oduvek bila mirna , pa mi mirovanje nije bilo tako teško. 

Teža je bila sama pomisao da ću morati još da ga nosim i budem još tri  nedelje u kevetu , pošto je gips bio od kuka do stopala.

Kad sam došla kući , spustili su me na krevet , i tu sam dugo nepomično ležala , i vrtela film sebi u glavi . 

Ono što me je u tom trenutku nateralo da se borim bio je bol u očima moje mame . Nije joj bilo lako kad me je videla tako skrhkanu . Od tog trnutka , odlućila sam da čim prođu te tri nedelje , počnem da razgibam intenzivno nogu , ma koliko me bude to bolelo . Želela sam da zamenim taj bol , sa sjajem u njenim očima , koji je prouzrokovan ponosom . 

Kad sam osetila kako je taj osećaj divan , počela sam još više da se trudim , toliko da mi je noga u jednom momentu jako natekla  u sred vežbi. To meni nije  bilo bitno , već šta osećam izunutra . 

Osećala sam sreću , jer je mama videla moju želju za životom .

Od  tada , jedan od glavnih ciljeva mi je da izmamim osmeh  osobama oko sebe .

Pokušajte , osećaj je divan , definitivno vredan malo bola . 😉

Bićete mirni , ispunjeni ljubavi , i srećni , i zadoljni , što će vas terati da se svaki dan borite sve više i upornije. 😊

Borimo se !!💪💪💪💪💪💪💪💪💪

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💞

Smešne anegdote iz bolnice

Ćao svima, 

Ukoliko čitate moje blogove od početka , sigurno se sećate da sam napomenula da vežbam od svog 15. meseca . Tako je . Veći deo mog života provela sam u bolnici, tačnije u " Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine - Novi Sad " na odeljenju za rehabilitaciju i habilitaciju .

Ta klinika  je na neki način postala moj drugi dom . Obično ostajem tri do četiri nedelje tamo i imam vežbe skoro ceo dan .

Pošto svako ima drugačije vežbe , o tome ne mogu baš puno da pričam , ali vi meni slobodno možete pisati na mom instagram profilu : aurora_25_06 ili na drugom profilu koji možete naći u opisu profila , jer da sam tamo dosta aktivnija  , ako hoćete da vam kažem moja iskustva u vezi neke terapije . Pokušaću da vam odgovorim , što brže moguće. 😊

Želim da sa vama podelim neki deo mog života , koji je bio poprilično težak u tom momentu , ali kako sam na samom početku blogovanja rekla , neke stvari posle određenog vremena postanu deo života , kojem se možemo smejati . 

Takođe hoću da vam pokažem da može   da se napravi prijatan ambijent,  kako bi smo mogli da prebrodimo vreme provedeno tamo što lakše i brže jer su nedelje tamo toliko spore.( kad kažem nedelje , ne mislim na cele sedmice već na poslednji dan u toj sedmici - nedelju  ) ,  i da ne zaboravim , nešto

 bitno :

Medicinske sestre uglavnom pokušavaju da nas  rasporede u sobu tako da budemo sličnih godišta , pošto u sobi obično bude četvoro-  petoro , ali ponekad tu bude beba , koju treba pričuvati , naravno takođe treba biti miran . 

Dakle da krenemo sa meni sada smešnim anegdotama :

• Bežanje od klovnova 

Moram da priznam da me je i pomalo sramota , ali da šta je tu je .  Kad sam bila mlađa imala sam strah od klovnova . To je bilo zato što su zaista , bar meni tada bili strašni . Udarali su nas sa onim čekićem po glavi , a ja sam se svaki put sakrivala iza ormana , To je bilo moje tajno skrovište . U jednoj sobi su ormari odvojeni od zida , taman da stanu dve osobe .

• Tenk- kolica

Sigurno se pitate zašto i kako to tenk-kolica ..... 

U prethodnim postovima sam rekla da su moja kolica prilično široka , mnogo šira od običnih invalidskih kolica. 

Neposredno posle moje prve operacije , moja kolica su dobila naziv taj naziv jer verovali vi to ili ne, mrzim da sedim u kolicima , tako da i pored otvorene rane , potruddila sam se da što pre mogu da je savijam , kako bih išla uz pomagala , ili uz nečiju pomoć. 

Pretpostavljam da sad većini nije jasno , pa će biti bolje da vidite sliku

 

Dakle evo dokaza , zašto su moja kolica dobila ovaj naziv , i još jedna stvar , uspele smo da uguramo kolica u sobu .😂😂😂😂

• Parovi 

Kao što sam rekla , u sobu pokušavaju da smeste stacionare sličnih godišta , slično tako spajaju nas u parove .  Svako ima svog terapeuta , s kim vežba , meni je zapao jedan veoma zanimljiv , koji uvek pokušava da da zabavi svakog pacijenta , a to uključuje i spajanje parova . I ako sa mnom nije imao sreće jer nije uspeo da spoji mene i još jednog momka , koji mi je najbolji drug , i nikad ne bih mogla drugačije da ga gledam , kao ni on mene. Suviše smo bliski , a takođe smo odrasli zajedno , barem smo se viđali svakih godinu dana .

•  Terapeutkinja , koja liči na poznnatu latinoameričku ličnost

Koliko god to suludo zvučalo , menii draga terapeutkinja ., zaista liči na poznatu latinoameričku ličnost.  Ne samo po fizičkom izgledu , već i po tonalitetu glasa . Ako ona slučajno ovo pročita , pozdravljam nju i sve ostale terapeute , koji pokušavaju da nas makar malo oraspolože . 

Da takođe sam vežbala sa svim fizioterapeutima , i zaista su svi divni .

•  Gripe  

Verovatno je ovo velika slučajnost , ali svaki put kad ja tamo odem , bude neka gripa , i uvek su restrikcije izlaska .  Tako da ova pandemija , zabrane izlaska , za mene nije bilo nešto mnogo čudno . 

• Plastični hirurg 

Pošto nema šta ja nisam iskusila , takođe sam se susrela sa plastičnim hirurgom , kad sam se prvi put operisala i rana nije zarasla . Posle dugih 6 nedelja gipsa ...... Mojeg iščekivanja dana kada ću konačno da ga skinem .... Saznali smo da rana nije dobro zarasla i da je ostala rupa pet cetimetara , i tanak sloj moje kože . Ja to nisam videla , ali moja mama koja je imala priliku da to vidi , kaže da je izgledalo kao jama. Čak je jedan gipsar ponudio stolicu , koliko je bila bleda od šoka . Uglavnom moj ortoped je odmah zvao plastičnog hirurga , koji je bar pre sedam godina imao jako prpoznatjiv i jak parfem . 

Stavili su mi veštačku kožu , i na svu sreću nakon dve nedelje je sve zaraslo . Ali u međuvrenu sam morala da idem na previjanja , koje nisam baš nisam srečno isčekivala jer mi se od tog parfema  povraćalo .  

Toliko je bio jak , da sam mogla da osetim kad dođe na sprat . Čak smo se mama i ja kladile koliko je udaljen od nas . 

 

Evo kako mi je noga izgledala zapakovana , i uvek sa osmehom na licu , vežbala sam ma koliko to bolelo , a verujte ..... JAKOOO JE BOLELO! 

Nadam se da sam vas nasmejala , i ovim putem pokazala deo mojih teških momenata , koje sam uspela da pređem . 

Uvek uz vas, 

Vaša Aurora💜