Predrasude i prvi utisci

 Ćao svima, 

Da li ste videli promene u opisu bloga? Želim da vam se predstavim onako kako se trenutno osećam, nadajući se da niko ko bude nabasao na moje tekstove ne stekne utisak da sam ja jadna. Samo što sam osoba sa invaliditetom.

U prethodnom periodu osetila sam se kao da se "borim protiv vetrenjača", pošto sam se  susrela sa predrasudama koje se tiču grupisanja svih osoba sa cerebralnom paralizom, gde se postavilo pitanje šta ja mogu ili ne mogu. Nije me to toliko povredilo, koliko me je razočaralo da se automatski pripisuju neke nesposobnosti i stavljaju u prvi plan kada se neko susretne sa mnom ili bilo kojom osobom sa hendikepom. 

Stoga sam rešila da promenim opis i potrudim se da dočaram kako izgleda moj život i da podelim čak i ona najobičnija iskustva. Na kraju krajeva ja sam na prvom mestu dvadeset jednogodišnja devojka. Sa hendikepom.
Priznajem da mi je puno vremena trebalo da se malo otarasim  pritiska, koji je nastao prvenstveno od prosvetara i nekih stručnih lica još dok sam bila dete. Više puta sam pominjala da su samo zbog moje dijagnoze često dovođene moje sposobnosti u pitanje. Recimo pisanje. Brinuli su  se hoću li ja podstići sve, uspeti da idem u koštac sa vršnjacima. Čini mi se da tada nisam ni imala priliku da pokažem ko sam i šta sam. 

Zašto?

Oni su već imali neku viziju o meni samo zato što sam osoba sa invaliditetom, tako da sam posle nekog vremena prestala da se bunim protiv toga i možda nesvesno preuzela neke osobine koje nisu bile moje. Samo proizvod tuđe projekcije o meni. Moja majka bi sad sigurno rekla da je ona uvek znala da u tom periodu nisam pokazivala sve svoje sposobnosti. 

Arhiva bloga

Ne kažem da mi ne treba tuđa asistencija, recimo u kretanju, oblačenju i sečenju hrane. Ne mogu da vežem pertle. Ipak to ne znači da neka druga osoba sa cerebralnom paralizom takođe ne može da radi iste stvari. Pre dve godine upoznala sam jednu devojku koja ima istu tu dijagnozu i to se njoj to uopšte ne primećuje na prvi pogled.

Zašto ja volim da mi ljudi postavljaju pitanja?

Postavljanje pitanja, pogotovo kad su u pitanju teme osoba sa hendikepom, mišljenja. Što se mene tiče, više volim da mi neko postavi pitanje, nego da ima neku viziju o meni.

Znam da pitanja ponekad nisu formulisana fino,ali se meni čini da imaju isti koren. Neznanje. Kad sam počela da se bavim intervjuima, znam da se od odgovora pravi tekst, informacija koja je uglavnom svima dostupna. Šta hoću ovim da kažem?

Baš zato što su teme osetljive za nekog od nas u bilo kojoj situaciji (a ne samo po pitanju našeg stanja), imamo puno pravo da kažemo da ne želimo o nečemu da govorimo.

Ipak, trudim se da se protiv predrasuda borim što većom otvorenošću na pitanja kada učestvujem na radionicama, predavanjima,kvizovima... 

Zašto?

Evo primera iz književnosti. Elizabet Benet počela je da mrzi gospodina Darsija, samo zato što je čula priču sukobljene strane gospodina Vikama. Onda je umesto da pitala gospodina Darsija, čitava dvorana je dala svoje mišljenje osim druge upletene osobe. 

Kada se neko susretne prvi put sa nekom osobom koja ima neki vidljiv hendikep, često se desi da pitanja budu postavljena pratnji te osobe. Iskreno me ne dotiče to što ljudi zapitaju moje roditelje, ali se trudim da uljudno odgovorim, bez ljutnje. Desi se da i ja ne znam tuđa iskustva, recimo slepe osobe, pa se trudim da putanja uputim toj osobi lično. Samo on/a mogu da mi dočaraju svoje utiske i osećanja niko više.

Mi sami krojimo sliku o sebi i biramo kako ćemo drugima sebe predstaviti. Mislim da je jako važno da naglasimo da su to naši izazovi, osećanja, utisci.

Razmislite, prvi utisci su nekad teški za osporiti,ali se mogu promeniti ako mi sami to želimo.😉

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora💜