Zašto je kul biti savršeno nesavršen?

 Ćao svima, 

Zanela sam se čitajući romane o gorštacima i buntovnim damama iz vlastele, ali sam dobila inspriraciju ovaj tekst. 

Neću puno ulaziti previše u svet likova, s obzirom da je bila 1100.godina kad se valjda vodio rat između Škota i Engleza. Ono što je meni privuklo pažnju jeste plan glavne junakinje da spase sestre od udaje, da im pokažu mane, kako ih ne bi odabrali. Osip, da izgledaju ružno i bolesno.

Izgleda da se društvo nije promenilo od 1100. godine, pošto se još uvek plašimo i bežimo od fizičkih različitosti kao od ružnog pačeta.

Problem osećaja inferiornosti i manjka vrednosti 

Slika: iStock

Ružnom pačetu su od rođenja govorili su da nije vredan ljubavi samo zato što je drugačiji od ostalih pačića. 

Prebaciću se na današnjost i uzeti primer osoba sa invaliditetom, jer situacija nije mnogo drugačija.

U Starom zavetu, za osobe sa invaliditetom se smatralo da plaćaju nekakvu kaznu, a ako mene pitate to je prevelik teret za neku osobu, jer bi to značilo da sam ja kriva što sam sad u ovom stanju, a ni ne znam zašto. Tako je i ružno pače bilo krivo jer se rodio drugačiji. Imao je manu i zbog nje se osećao krivim i nigde nije pripadao niti ga je iko želeo u blizini na duže vreme.🙈

Sa druge strane medalje imate one prelepe, u koje se zaljubimo na prvi pogled i zanemarujemo sve fizičke mane, ili kako glase stihove pesme "Neprijatelj", od Magla benda i Nataše Bekvalac- Nisi mi dušu od lepote video.😯

Znači li to da tražmo izgovore da sačuvamo lažnu sliku o nekog ko je fizički lep, kao melem za oči?

Izgleda, mada pre nego što pomislite da ja za sebe smatram da sam ružna, nije tako.

Priznajem da sam sve do nedavno mislila da sam u očima momaka manje vredna od devojaka koje ne zavise ni od koga i koje mogu bolje da obavljaju uloge koje je društvo još pre dva veka namentnulo. Umesto toga imam druge vrednosti; skromnost, odanost pozitivnost, ali to se ne može videti na prvi pogled, pogotovo ako sam rezervisana pred ljudima dok ih bolje upoznam.

To znači da se pre spoznanja kakav je neko vodimo se predrasudama, recimo u mom slučaju da sam jadna ili da je vau kako ja mogu da se nosim sa teretom da budem devojka u kolicima, radim i pišem blog i sve ostalo.

Za moju sposobnost jesu delimično odgovorni moji najmiliji, jer se bezuslovno volimo.

Sećate se sam pomenula kako sam se oduvek previše trudila kako bi pokazala da dovoljno dobro dobra ili dostojna ljubavi i poštovanja drugih, što se završilo povraćanjem i nervozom. Samo zato što sam bila oduvek drugačija.

U poslednje vreme, posmatrala sam svet oko sebe ispod površine i nisam našla mnogo razloga zašto bih bila manje vredna od drugih. I spolja i iznutra. 

Nadam se da ćemo nekad gledati sve s očima razumevanja, da bi u svetu bilo što više pačića?

Kul je biti savršeno nesavršen, zar ne?😇

Uvek uz vas 

Vaša Julijana Aurora 💜

Tolerancija- trpljenje ili prihvatanje?

 Ćao svima, 

Posle Nove godine razmišljala sam o tome kako da unesem neku novinu u tekstove, ali prosto mi nije palo ništa na pamet. Onda su izašle pesme za Evroviziju, među kojima je i numera "Dobro, bolje." Priznaću, kriva sam, zarazna je pesma. A, onda sam se logično zapitala: Zašto mora uvek bolje?
I tako, pošto sam konačno skinula sebi teret da budem bolja, jer vam kroz ove tekstove praktično dajem sebe, a ovo će biti godina jubileja od kad sam uopšte i otvorila blog, ne želim da ga ostavim. Pisaću kad mi se bude pisalo, i kada mi to obaveze dozvole. Ipak potrudiću se da to bude što češće. 😉

Upravo o tome želim da vam pričam jer sam shvatila da sam se uvek trudila da budem prihvaćena, možda i previše sad kad pomislim na to. Ipak, kao osoba sa invaliditetom, nekako sam se osećala prinuđenom da po svaku cenu pripadam i ne budem drugačija. 

Izvor:istokphoto.com

U neku ruku, stvarno sam želela da se družim, primam i pružam ljubav. Tu je bio i pritisak od nekih ljudi, stručnih, da se ja jednostavno uklopim u društvo, u kom je bilo nemoguće uklopiti se jednostavno, jer bi trebalo ponovo da se rodim ovog puta na vreme i bez krvarenja u mozgu. 

I tako sam počela mnogo da razmišljam o samoj reči tolerancija i kako može da dođe do konflikta kad se spoje neznanje i loš kontekst.

Kako glasi definicija tolerancije?

UNESCO je definisao toleranciju 1995. godine i glasi: “Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi."

Ipak koren reči tolerancija potiče od grčke reči tolerare što u bukvalnom preodu znači trpeti. 

Prema Unesku tolerancija  je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. 😇

Dakle, to je poenta cele moje priče. Ono zahteva znaje, međusobnu otvorenost ka razgovoru i razumevanju.

I uprkos činjenici da sam se, nećete verovati, veoma prijatno iznenadila što su mnogi sajtovi obradili toleranciju mnogo bolje nego pre nekoliko godina, takođe sam bila mačice razočarana. 🙉

Zašto,  nema tolerancije, kad se društvo toliko zdalo da ga ispromoviše?

Vratiću se na početak i koren same reči.  👆

Gledaćemo ovo samo fizički i na različitost samo na tren. Samo da mi stignemo do suštine.

Kada se nađete u kolektivu od dvadesetoro dece ili tinejdžera, u kom je obično samo jedna osoba sa invaliditetom. Možda se to primeti golim okom, možda ne. U ovu celu zavrzlamu dodajte činjenicu da vam neko glavni odmah s vrata kaže da bi trebalo međusobno da se prihvatite kako biste mogli normalno da funcionišete. Dakle, neko već ima očekivanje da svi budu dobri i da se ne svađaju zbog različitosti. Nemoguća misija, zar ne?😅

Arhiva bloga

Ono što ja verujem da je greška u većini slučajeva, pristup kojim krećemo. 

Previše govorkanja o prihvatanju ponovo stvara neki pritisak, netrpeljivost sa obe strane, jer drugi možda osećaju da prosto moraju da te na neki način trpe, i razumeju te iz određenih razloga. Druga strana opet oseća nelagodnost jer je neprihvaćena.

Na kraju je i ishod netolerancija, a neko je samo najverovatnije imao najbolju nameru.

Moje najbolje iskustvo je bilo kad sam počela da  volontiram i učestvujem u raznim aktivnostima i bila deo razmih radionica. 

Tada nam niko nije rekao da moramo međusobno da se trpimo. Sami smo rešili da se nađemo na istom mestu, pa smo se tako spontano i prihvatili.

Tolerancija se za mene vremenom rađa, kad ti posle nekoliko sati ili dana bilo šta bude normalno.

Razmislite

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora 💕