Trik pitanje: Biti autentičan ili savršen u društvu?

 Ćao svima, 

Od kad znam za sebe, bila sam drugačija od ostalih osoba zbog jedne neizbežnje činjenice, Ja sam oduvek bila osoba sa invaliditetom u kolektivu običnih osoba.

Možda vam ovo zvuči malo melodramatično, ali bih volela da me žalite.

Bacite pogled na sliku ispod.

 

Haver Srbija

Većinu svog detinjstva, od kad sam krenula u osnovnu školu, slušala sam od drugih ljudi kako bih ja trebalo da se prilagodim svom razredu, društvu u kom se nalazim. Njih je bilo 27, a ja sam bila jedna.

 

Prilagođavanje u većini slučajeva znači preživljavanje, kao u čoporu. To nije loša stvar. Problem je negde drugde, i nema nikakve veze sa preživjavanjem. 

Današnje društvo propagira kako  treba prihvatiti različitosti, kako treba biti svoj.  Autentičan.

Kažu da je autentičnost približna sreći, a onda se opet provlače statističke cifre, koje govore da postoje sve više ljudi koji imaju anksiozne i panične napade, sve više ljudi ima depresiju, nedostaje empatije i kreativnosti...

 

 Šta onda nije u redu?

Pre neki dan listam društvene mreže i naletim na polemiku u komentarima u vezi činjenice da u jednoj bečejskoj školi (ako mene pitate ne samo jednoj školi, već i više državnih ustanova), nedostaju primerene rampe kako bi jedna osoba sa invaliditetom mogla da neometano pohađa nastavu, Ne želim da se provlače imena i razlozi, jer ne bi trebalo uopšte da bude u pitanju samo jedna osoba, nego da rampe budu jedna sasvim normalna stvar. Niko ko ima bilo koji oblik  invaliditeta ne bi trebalo da oseća krivicu zato što nije ista kao svi, jer po mišljenju nekih ostatak dece u razredu ispašta.

Tako su govorili i pre par godina meni. Kući sam se vraćala sa tolikim osećajem neprijatnosti i stresa, da jednostavno nisam priželjkivala školu.

Ko je autentičan u društvu?

Nalov teksta na Originalmagacinu kaže, živi svoje autentično ja, 

-Autentično je nešto što je izvorno a najčešći sinonim za autentičnost je originalnost. - glasi njihova definicija.

Originalmagazin.com

Da se ja pitam, originalan je neko ko nema kopiju. Istina je svi ličimo, a opet nismo isti. Ipak želimo jedne druge da iskopiramo. 

Neki kažu; sestra je krenula tvojim stopama. Uporno se trudim da odgovorim ljude od postavljanja tereta na leđa šestogodišnjeg deteta.

Deca samo žele, kao i svi mi da budu prihvaćeni. Dakle?

 

Biti autentičan ili savršen u društvu?

 

Sve više mi se čini da se mi ljudi jednostavno plašimo da nas zbog naših različitosti ne prihvate, pa sebi stavljamo pritisak da ni slućajno ne bismo načinili pogrešan korak i bili mi. Jednostavno, mi.

Zašto težimo ka tome da budemo savršeni, kad savršenog i bezgrešnog nema?

 

Večito kad odem na neku radionicu, predavanje i slično, i odmah se po dolasku dogovaramo da nema glupih pitanja, što je pomalo apsurdno.

 Smatram da ne treba da budemo hodajuća enciklopedija koja sve zna i ništa joj nije nejasno. Zašto onda upormo govorimo da se na greškama uči, ako ne smemo da grešimo? 🙆

 

Znači li to da ne želimo da učimo?

Zašto odmah na prvu loptu krećemo i posmatramo različitosti u negativnom slislu?

 

Jeste, sličnosti nas privlače, ali isto tako i različitosti. Kada govorim o svojoj porodici vidim tim bilo kog sporta ili oblasti. Isto to mogu da kažem za bliske ljude oko sebe.

 

Biti svestan nečijih vrlina i mana je plus. Zajedno možemo jedni drugima da olakšamo svakodnevnicu i uživamo u savršenoj nesarvršenosti.

Samo što volimo da komplikujemo, da li se slažete?😅

 

Uvek uz  vas, 

Vaša Julijana Aurora💜

 

 

Od čega zavisi sreća u poslu?- Da li je to titula 'dr'?

 Ćao svima, 

Branislav Nušić, jedan je od pisaca koji mene vrlo lako nateraju na razmišljanje, i ne znam da li da budem zadivljena ili zabrinuta, pošto su teme koje je pisao i obrađivao vanvremenske. Drama koja mi je privukla pažnju govori o važnosti da neko nosi titulu, u slučaju dela "Dr", to je doktor folozofije.

Danas će dilemu posla i titule sa mnom prokomentarisati i psihološkinja Olivera Bukinac, da bismo imali i neko stručno mišljenje, a ne samo moje filozofiranje.😅

Dakle, cela radnja vrti se oko Živote Cvijovića, njegovog sina Milorada i očeve želje da mu sin postane doktor fiozofije.

-Ako mu ne prikačiš jedno dr, ostaće niko i ništa. Dr je titula, Maro, a titula danas vrata otvara, a ne pamet, jedna je od objašnjenja koje Života daje svojoj ženi kada se doktoru filozofije, Velimiru koji je diplomirao studije pod imenom Milorad Cvijović.

"Mislim da stariji samo žele najbolje svojoj deci, jer su prostori na kojima živimo zaista decenijama u siromaštvu i naviknuti smo na preživljavanje.", rekla je psihoškinja Olivera Bukinac o mešanju roditelja u odabiru karijere njihove dece. 

Izvor: depositpotos

Ovde moramo napomenuti novac, koji nam omogućava hranu i ostale stvari neophodne za život, a povezan je sa odabirom karijere. Života Cvijović naviknut je da sve može prijuštiti svojim parama, pa je čak i savest uspeo da kupi za dvadeset hiljada dinara. Tako je plaćao svaki dug svog sina, toliko da je čak potplatio čoveka da diplomira umesto njega pošto je Milorad po rečima njegovog oca, 'taljigao razred po razred.'

Da li sve stvarno ima veze sa titulom?

Olivera i ja smo se složile da u stvari trud usko povezan sa srećom i zadovoljstvom u životu.

"Sreća je povezana sa određenim načinom razmišljanja. Nju više cene oni koji trebaju malo da se potrude. Pre svega, imali su mnoštvo iskustava koja su ih bacala na dno, otežavala svakodnevnicu, stvarala prepreke. Te osobe su morale da razviju određene veštine i sposobnosti kako bi iz tih problema isplivali. Samim tim, znaju da ništa ne pada sa neba i mnogo više cene lepe trenutke kada im se dese", objašnjava Bukinac pa dodaje da svaki korak ima veze sa načinom razmišljanja: "Kada znamo da se moramo popeti na 1000 stepenica kako bismo nešto dobili, osvojili, kupili, ostvarili – mi smo spremniji na izazove. Nivo frustracije nam nije toliko nizak, ne shvatamo svaku prepreku katastrofalno, a to je ono što nam daje snage za dalje – pa i za sreću."

Izvor: iStock

 

Danas postoji mnoštvo kurseva, seminara i radionica, kako bi se ljudi usavršili za određenu profesiju. Kada ljudi govore o fakultetu negde sam stekla utisak( što ne znači da sam u pravu 😁), da je ljudima bitno samo da imaju diplomu fakulteta, i da biraju profesiju koja je tražena na tržištu, i dobro je plaćena.

 "Novac je svakako važna kategorija jer nam većinu stvari znatno olakšava kada ga imamo. Možemo
priuštiti više uživanja ili putovanja.", rekla je Olivera, ali drago mi je što je poentirala jedno vrlo važnu stvar, jer će te njoj više verovati nego meni. "Smatram da su se vrednosti promenile i većina juri slične ciljeve – površnost, spoljnu lepotu, moć, novac, samo da se ima čime pohvaliti. Tada se mnogi koji ne jure takve ciljeve osećaju izopšteno, čudno, može im opasti samopouzdanje ukoliko ne shvate šta se zaista dešava u svetu. Danas se nažalost preferiraju brza i laka rešenja koja nemaju dublju vrednost."

Šta Olivera zapravo hoće da kaže?

Poenta je ono što sam pomenula u nekom od prethodnih objava. U društvu je popularno da svi u svakom dobu dana moramo da budemo srećni, da nas ništa ne boli, da se ni sa čim neprijatnim ne suočavamo.  Rekoh vam, meni je u periodu kad sam imala anksiozne napade, bilo sramota što se ja uopšte tako osećam, što su me preplavile tuga, nesigurnost...

Znate šta mi je pomoglo?

Zagljalji i ljubav mojih najmilijih, čitanje i gledanje tevenovela, i naravno novinarstvo. Evo šta kaže Olivera, šta je problem:

"Jako je važno voleti posao koji radimo. Ali, isto tako, ako od toga ne možemo živeti – onda smo u
velikom problemu. Vrtimo se u začaranom krugu. Bilo bi dobro da pronađemo neku zlatnu sredinu i da zaista volimo posao koji radimo, jer na njemu provodimo minimum 8 sati dnevno", a ono najbitnije što je istakla: "Ukoliko samo udovoljavamo drugima i nemamo svojih granica niko nas neće ceniti. Pre svega, mi nećemo ceniti sami sebe. A to je put do ogromnih problema i nevolja. Sreća nije stalan i konstantan osećaj. Povremeno je tu, ali tu je samo ukoliko mi zaista vidimo i zahvalni smo na svemu što imamo."

 Ljubav na neki način neutrališe sve strahove, mada i on nas nečemu uči. Bitno je da sami donesemo odluku, i da se na kraju krajeva zadovoljni i ispunjeni odabirom. Mora biti balansa, jer sreća ne ide bez zadovoljstva, to nekako ide u paketu.

Šta vi mislite?

Uvek uz vas, 

Vaša Julijana Aurora