Dobrodošli u moj svet. Opisaću Vam život deojke sa hendikepom/ invaliditetom, koji nije mnogo različit od bilo koje osobe. Zajedno ćemo se osvrtati na društvo, komentarisati knjige, filmove i serije na zanimljiv i opušten način. Život je lepši sa osmehom!
среда, 27. мај 2020.
Razlika između filmova i realnosti
петак, 22. мај 2020.
Iz noćne more , u iskustvo
субота, 16. мај 2020.
Trud
понедељак, 11. мај 2020.
Svako loše ima svoje dobro
Ćao svima,
Kao što sam u ranijim postovima pominjala da i ja imam probleme kao i svi
ostali.
Pričala sam o tome kako su me tretirali , ali to nije sve . Kad budem spremna
da podelim sa vama još jedan deo svog života, shvatićete, da je ono što vam
govorim istina.
Kada bi me neko sreo na ulici nikada ne bi ste mogli da poverujete da me mnogo stvari muči. Snovi me
trenutno muče.
Naša izvrnuta realnost . Ponekad se tamo dešavaju stvari koje bi smo voleli da
se dogodi.
Mislim da mi se jedan san non-stop vraća. To se dešava zato što deo mene
podsvesno želi da to bude istina.
Da bi ste razumeli o čemu tačno pričam reći ću vam . Osetiću se bolje ako vam
kažem i rasteretim dušu .
Uglavnom uvek isto počinje:
Ja razgovaram sa drugaricom na telefon . Govorim joj kako imam nešto vrlo važno
da joj kažem .
Stvar je o tome da sam nekako uspela da prohodam . I želela sam sve da
iznenadim.
Sve moje drage osobe su bile pozvane , niko od njih nije znao u čemu je reč .
Kad sam ušetala sama , svi su ostali zatečeni . Plakali od sreće .
Kad sam u postu "Ja sam invalid pa šta? " , rekla da ne mogu baš da
razumem ljude koji su doživeli nesreću .
Ja nikad nisam mogla da hodam . Nisam ništa izgubila, oduvek sam ovakva . Želim
da osetim kako je to trčati , i hodati , ponekad mi bude teško , jer sam odavno
shvatila da to nikad neće moći da bude istina . Znam da je normalno . Ipak
budem besna na sebe , jer dopuštam sebi da se povređujem . Možda nije toliko
velika želja da hodam nego da moje voljene osobe osete to osećanje kao u tom snu .
Znate zašto sam još besna?
Zato što oni to već osećaju , samo što ja to ponekad ne primetim .
Kad me vide da sam srećna , znam da su i oni.
Koliko god neko smatrao da je biti invalid smak sveta, pa , ja sad otvoreno
govorim da grešite i ako to govorim od kad sam otvorila ovaj blog .
Jeste da imam malo prijatelja.
Oni su tu zbog toga što žele .
Znam da će uvek biti .
Nekada sam imala povez , i nisam uviđala koliko zaista vredim .
Zato mrzim kada me osobe sažaljevaju .
Nemam razlog zašto . Takve osobe meni ne
trebaju . Ukoliko nešto ne uspem ,pokušavam da uspem , čak i milion
puta . A ako ni tad ne uspem , nije me sramota da zamolim nekog za pomoć . U
tome nema ničeg lošeg Mada sam vam do sada u ovom postu govorila šta gubite. Da, na žalost gubite deo koji je bio smisao vašeg života , i kajete se što ga
niste više cenili . Možda ovo zvuči malo surovo , i grubo , ali ja uvek govorim istinu koliko god
ona gorka bila .
Ne mogu da hodam . Tačno je.
I šta sad?
Mislim da bi ste sada bili na mojoj sahrani da bih krenula da se jadam za sve
što ne mogu.
Znam da je to normalno, očajavati . Ali možda treba da nađete nov smisao
života.
Koliko me ponekad boli što neću znati kakav je osećaj hodati , znam da vredim .
Imam hrabro srce i čistu dušu . Upoznala sam vrednosti života .
Tu energiju koju svi koriste za
trčanje , ja je delim sa vama . Ne kajem se zbog toga . To što sam invalid nije
kazna za mene . Već imam priliku da obasjam vrednosti života . Pomogla sam
prijatelju da nađe svetlo u životu . Pozdravljam ga ovim putem .
Do nedavno nisam znala da je to cilj mog života. Kad sam saznala osetila sam
mir i sreću . Uvek sam volela da pomažem drugima . To je moj cilj .
Drago mi je da je moj osmeh prelazan . Naučila sam da živim tako .
Dan za danom .
Život će me jednog dana iznenaditi .
Tad kad to budem najmanje očekivala.
Možda ne bi trebali da se pitate šta ćete sa sobom u crnim momentima , tada
ćete se još više osećati loše .
Vremenom će se sve karte otvoriti same.
Znate da sam uvek uz vas , možete mi pisati kad god želite na instagram profilu
@aurora_25_06 .
Možete da računate na mene .
Uvek uz vas,
Vaša Aurora
среда, 6. мај 2020.
Ista ali različita
Kao što sam vam rekla u ranijim postovima , razlikujem se od ostalih samo zbog kolica.
One me dosta izdvajaju.
Stvarno i jesu upadljiva . Izdvajaju me više nego što bih želela.
Pogotovo zato što ne izgledaju kao obična invalidska kolica .
Ukoliko ste čitali "Kako izgleda moj dan na ekskurziji "‚imali ste priliku da vidite kako izgledaju.
Konstrukcija celih kolica je teška 19 kilograma , prednji točkovi su uži i mnogo pokretljiviji nego kod običnih kolica . Zadnji točkovi su širi , pa nam je potreban širi ulaz , i naravno prolaz . Zbog toga obično ne mogu da uđem u svaku radnju jer su negde rafovi uski .
Stepenice su takođe jedan problem . Pored staze , naravno.
Nikada me nećete videti da idem sama . U prethodnom postu i u postu " Cerebralna paraliza " rekla sam da sam imala krvarenje u mozgu koje je ostavilo nepromenjive posledice .
Više mi je oštećena desna strana mozga , te mi najveći problem pravi leva ruka .
Nemam veliku pokretljivost sa njom . Skoro pa je i ne koristim .
Ne mogu samostalno da je okrenem i obično koristim ili celu šaku ili samo palac i kažiprst .
Zbog toga ne bih mogla da kontrolišem kuda idem . Pokušala sam kad sam bila manja i samo sam išla u krug .
Zato uvek neko mora da ide sa mnom , tj da mi pravi društvo .
Zahvalna sam prvenstveno porodici , i naravno ljudima koji mi pomažu. Pogotovo ako im to nisam tražila.
Cenim to.
Najviše sam zahvalna jer sam uvek bila uključena u društvo .
Ne izlazim baš svaki dan . I to je normalno .
Najbitnije je to da se nikad nisam sakrivala.
Zašto bih?
Nisam čudovište.
Imam pravo da se osetim prihvaćeno .
Istina je da iskačem iz normalnosti. Nikad me nije bilo sramota da se pokažem svetu .
Nemam šta da krijem . Ali i to što sam upadljiva ima svoje prednosti .
Na primer....
Šta je prvo što primetite kad me vidite ?
Kolica naravno.
Sledeća stvar je moj osmeh . Moje najveće oružje . Ono je uvek tu .
Naravno, ja jesam ozbiljna . Ali osmehom širim pozitivnu energiju.
Ta energija koju nosim , prelazna je .
Dajem ljudima želju i nadu da se bore.
Ne smetaju mi upitni pogledi . Kakvi god da su , svi ljudi primaju istu poruku .
Moju želju da se borim . Naravno da nikad ne odustajem .
Znate zašto sam ista?
Ljudsko biće sam .
Imam probleme , ko ih nema?
Suočavam se sa svakakvim izazovima.
Nikad nisam tražila nikakvu povlasticu .
Pohađam školu kao i svi oni . Imam sve potrebno da budem prihvaćena .
Ako gledamo fizičke razlike , svi se razlikujemo . Boja očiju je nekom svetla , nekom tamna.
Neko može da ima riđu , neko smeđu , a neko plavu boju kose.
Po čemu bi smo se razlikovali da bi svi izgledali , mislili , i radili isto?
Ni po čemu.
Trebali bi smo više da cenimo razlike.
Svet bi bio toliko dosadan i monoton .
Ono što želim da kažem jeste da je lepo to da smo posebni . Svako ima mesto na ovom svetu .
Ne treba se sakrivati od sveta.
Učimo od njega.
Dopusimo da neko uči od nas .
Najbitnije je da ne prestanemo da se borimo. 💪💪💪💪💪💪💪💪💪💪
Uvek uz vas,
Vaša Aurora💟